140 година Народног позоришта у Београду

Увече, 30. октобра 1869. блистало је Народно позориште у пуној светлости. Широки пламенови гасног осветљења, донде непознатог у Београду, избијали су из многобројних лустера у плафону, дужином ложа и на галеријама...

Овим речима је Коста Христић у „Записима старог Београђанина" описао догађај отварања Народног позоришта у Београду, које је наишло на опште одушевљење ондашње публике. Тачно 140 година од тог тренутка ваља се подсетити да су настојања да се у Београду сагради Народно позориште отпочела средином 19. века, да су трајала скоро три деценије с променљивом срећом да би се, с успехом, завршила тек 1869.

Прво позориште у Београду био је Театар на Ђумруку 1841. али је његов век био кратак, до краја јула 1842. Театар је био устројен „по вишој наредби" кнеза Михаила који је за његов настанак дао властити новац што ће чинити и касније, када почне одлучна битка за професионално позориште у Београду. 

Од пресудног значаја за подизање Народног позоришта био је догађај од 5. новембра 1867. када је кнез Михаило дао обећање управнику новосадског позоришта Јовану Ђорђевићу: „Сазидаћемо ми вама театар за себе, па ћете бити сасвим задовољни." Радосна вест зачас се пронела Београдом и целим српством. Само неколико недеља касније кнез је извршио задату реч и дао 5.000 дуката из сопствених средстава. Одлуком кнеза одређена је 12. марта 1968. локација за изградњу позоришта код Стамбол капије. Архитекта Александар Бугарски пројектовао је зграду по Касановом пројекту али с великим променама јер је тражена много већа зграда.                      

Народно позориште установљено је 13. јуна 1868. и већ 15. октобра законом постало државно. Представљачка дружина образована је од ансамбла Српског народног позоришта из Новог Сада, а расписан је и конкурс. Управитељ је био Јован Ђорђевић. Прва представа одржана је 10. новембра 1867. у преуређеној кафани „Код Енглеске краљице". Кнез Михаило је сматрао да се са градњом мора пожурити и желео је да позориште буде готово до 15. октобра 1868. Околности су одредиле другачије.

Темељи позоришне зграде почели су да се копају 23. маја 1868. само шест дана пре убиства кнеза Михаила! Погибија кнеза прекинула је радове и запретила је опасност да читав подухват буде доведен у питање. Међутим, влада је објавила да се воља покојног кнеза мора испунити и радови су настављени. Ипак, није све текло глатко. Предузимач Јосип Штајнлехнер узео је целокупну суму коју је дао кнез и средства су недостајала. Српски родољуб Миша Анастасијевић дао је 1000 дуката, а затим су се низали приложници чија су имена уписана златним словима на мермерној плочи у фоајеу Друге галерије; међу њима су и два опанчара. Допринос од 450 дуката дала је и Позоришна дружина гостовањем у Шапцу.

Полагање камена темељца извршио је малолетни кнез Милан Обреновић 18. августа 1868. и уграђена је повеља - Споменица на пергаменту, у кутији од стакла и лима. Темеље је освештао архиепископ београдски и митрополит Србије Михаил. Говор је одржао Филип Христић. После само неколико месеци, здање је било под кровом, али без унутрашње опреме и декорисања. Позорницу и механику израдио је машиниста бечког дворског позоришта Вебер, завесе и украсе чувени бечки сликар Јохан Кауцки, уз сарадњу српског сликара Стевана Тодоровића. Зграда је заузимала 1000 м2 , имала висину од четири спрата и 763 места, а са стајањем 800. Унутрашњи радови потрајали су до средине октобра 1869. када је зграда најзад у потпуности завршена. За изградњу је утрошено 12.900 дуката.

Народно позориште отворено је 30. октобра 1869. представом „Посмртна слава Кнеза Михаила" Ђорђа Малетића, са музиком Драгутина Реша, у режији Алексе Бачванског. Наступили су чувени глумци: Адам Мандровић, Ђорђе Пелеш, Милош Цветић, Тоша Јовановић, Милка Гргурова, Марија Јеленска, Јулка Јовановић и други. 

Узбуђење у Београду било је велико. Улазнице су биле разграбљене, а пред зградом је остала маса народа. Одмах је оглашена реприза за сутрадан, с нижим ценама.

Јован Ђорђевић, управитељ, одржао је поздравну беседу, одао захвалност покојном кнезу Михаилу, зачетнику идеје подизања позоришта и великом дародавцу, и влади намесника која је довршила замисао покојног кнеза. Затим је свирана Увертира Драгутина Реша а Пролог у стиховима Јована Ђорђевића у славу кнеза Михаила изговорио је Адам Мандровић. Врхунац доживљаја био је приказ кнеза Михаила на коњу, тренутак када је примио кључеве ослобођеног Београда. Представљач кнеза био је добро погођен ликом и појавом да се имао утисак живога кнеза. Био је то Дуцман, кнежев шталмајстор. Тај призор изазвао је занос у гледалишту и публика је у сузама пљескала и уздасима изражавала осећања за убијеним кнезом.

Величанствени догађај описан је у штампи. „Видов дан" је забележио да је народ пред отварање позоришта стајао и викао „Живело Народно позориште"!... Лист „Јединство" издвојио је учинак технике: „Севало је, да очи засене, грмело је, да уши заглухну... Стварао се мрак, кроз који је страховито беснела олуја, после су наишле подземне ватре, а на небу се указала дивна светлост." Изнета је и тврдња да „у естетичком погледу наше позориште по унутрашњој својој лепоти може стајати напоредо са многим знатнијим бинама у осталом изображеном свету". У грађанству се ширила легенда о лепоти и раскоши здања. Увече је народ долазио да види једину раскошно осветљену зграду у Београду и Народно позориште назвао „кућом светлости". 

Извор: Политика