140-годишњи јубилеј Лозничке цркве
На дан Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2013, у Лозници је служена света архијерејска Литургија, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије. Саслуживало је двадесет свештеника и ђакона из суседних епархија: Зворничко-тузланске, Жичке, Ваљевске, Београдско-карловачке и других епархија.
Ово празнично јубиларно богослужење је било врло свечано, хришћански торжествено и, као облак славе Господње у Старом Завету, наткрилило је Лозницу. Том приликом је подељено ордење заслужнима: орден Светог Владике Николаја додељен је протојереју-ставрофору Милану Алексићу: орден Светог Краља Милутина додељен је г. Милутину Пантелићу и г. Милану Јевтићу за изузетно залагање и исказану делатну љубав према светој Мајци Цркви. После Литургије приређен је свечани ручак за верни народ и госте.
Лозничка црква, посвећена Покрову Пресвете Богородице, обележила је ове године низом програма пуних 140 година свога постојања, а централну свечност представљала је управо света Литургија. Православни храм у коме су многи Лозничани крштени и венчани, 14 деценија стоји на узвишењу са кога су пре два века српски борци бранили град од Турака, тамо где су и данас уочљиви трагови шанчева, и видљив је из скоро свих делова Лознице.
- Градња цркве је почела 1871. и већ 1873. била је завршена. Занимљиво је да је за само две године мала варош, каква је у то време била Лозница са неколико хиљада становника, успела да сагради цркву великих димензија, посебно за то време. Она не спада у ред изузетно старих грађевина, а према унутрашњем простору и неким техничким решењима, види се да су је градили стручни људи. Иначе, зна се да је у време постојања шанца овде била нека богомоља, као дрвена црква, а касније је замењена мањом каменом, да би 1871. на њеном месту била саграђена ова црква. Необично је да у Лозници од 1873. до 2002. није подигнута ниједна црква, да би тада почела градња храма на Лагатору – каже свештеник Милош Петровић, додајући да је, према његовим сазнањима, то била најстарија грађевина на територији града.
Ове године навршава се пуних 140 лета откако је 17. маја, на Спасовдан, 1873. г. освећена и предана на духовну ползу верних.
- Предвиђено је да цела година протекне у различитим манифестацијама, а интензивније ће то све бити већ од Васкрса. Биће пригодних предавања и лозничких духовних вечери посвећених том јубилеју. Планирана је изложба рукописа; занимљиве су богослужбене књиге где је на маргинама неких један од свештеника Јован Бошковић, учесник Првог светског рата као војни свештеник, водио неку врсту ратног дневника, као и изложба фотографија, а централна академија посвећена 140-годишњици постојања цркве, требало би да буде одржана крајем септембра у присуству угледних гостију. Планирано је и издавање монографије о старој лозничкој цркви која има занимљиву историју. Централно место одржавања програма биће амфитеатар у порти цркве, а они ће кренути чим се време пролепша. Иначе, надамо се и подршци града у обележавању овог значајног јубилеја – каже свештеник Петровић.
Стара црква је обнављана више пута, а у књигама је записано да је њена изградња коштала ондашњих шест хиљада дуката. Изграђена је у византијском стилу и спада у веће цркве.
У петак 11. октобра, поводом јубилеја, у амфитеатру у порти пред многобројним верницима одржана је електронска пројекција и презентација монографије о храму Покрова Пресвете Богородице.
У суботу 12. октобра одржана је свечана академија
Самом у храму, кад су наступили:
Дечји црквени хор "Свети Сава" из Лознице и Камерни оркестар музичке школе "Вук Караџић", који је под диригентском палицом професора Драгана Ђедовића извео Химну Светом Сави, у аранжману Боже Бановића.
Наступом на академији Дечји црквени хор је обележио и 20 година од оснивања и успешног рада.Поред гостовањау земљи, одржали су многе концерте у Аустрији, Хрватској, Мађарској, Македонији, Албанији, Босни и Херцеговини...
У наставку програма наступили су солисти лозничке музичке школе:
Андријана Пантић, класа професорке Еме Мирчетић, која је на флаути одсвирала Свиту од Бењамина Годара; Раденко Михајловић, класа професорке Зорице Дражевић, на хармоници је извео "Мизет"; Тамара Љубанић, класа професора Благоја Мелезовића, на гитари је одсвирала "Етиду у Ц дуру" од Франциска Тарег; Игор Зарић, из класе професорке Даше Дачић, на виолончелу је одсвирао Бетовенов "Менует".
На крају академије мешовити црквени хор "Свети Роман Слаткопојац" извео је дела Александра Архангелског и Стевана Ст Мокрањца. Дириговао је Драган Ђедовић.
Предавње на академији је одржао Горан Раденковић, професор Богословије Светог Саве који је том приликом казао:
...Дар спасења човек не може да прихвати делимично, апстрактно или само речима; он мора да уложи сав свој живот и све односе од којих је овај сачињен, да не допусти да ишта његово припадне сфери профаној и фриволној, која са аспекта спасења нема никакве вредности. Због тога, своје учење Црква Божја не сматра за привилегију, дигресију, учење уприличено (по потреби) или уплитање у туђе надлежности. Црква има право да врши евангелизацију друштва, да се разгласи ослобађајућа реч Јеванђеља у сложеном свету производње, рада, предузетништва, финансија, трговине, политике, правосуђа, културе, јавних комуникација у којима човек живи.
Својим друштвеним поукама Црква жели да објави и прими Јеванђеље у сложеној мрежи друштвених односа. Том друштву Јеванђеље је и намењено. Тако је данас, а тако је још више било у другој половини 19.века када је СрпскаПравославнаЦрква била стожер окупљања свеколиког Српства и верног народа жељног културе, слободе и правде. Црква не треба да буде парцијалност историје. Она је main stream света и историје.
Овде у Лозници наша Црква, ево, већ 140 година проповеда Јеванђеље, а сврха је да човека позове на спасење. Такав од Христа позван на спасење и предат Цркви да се о њему стара и да за њега предузме одговорност, народ је вазда био под окриљем Цркве. Наши преци широм Србије преузимали су као свештенство место културних радника . Спасење се не тиче препорода само личног бића,него и културе уопште.
Ето, каже Андрић: ,,Тако одувек човек у чуду и несналажењу стоји у човеку у себи и пред људима око себе“. Са чуђењем стојимо на овом љубилеју 140 година цркве у Лозници. Не могу а да у овом свом предавању о свештеницима као о културним посленицима не поменем проту Игњата Васића. Као што знате, овај прота се везује за живот у Лозници у 19. веку; он је овде провео 44 године, све до своје смрти. Захваљујући проти Игњату, у Лозници је одржана прва позоришна представа 1850. године. Оснивач је прве културне институције Подринска Слога. Иницирао је и руковао градњом прве цркве у Лозници, основао библиотеку. Шта је овај човек морао да носи са собом? Свеукупну културу, познавање архитектуре, живописа, издавачку делатност, дух времена и културне токове, потребу за позоришном представом. Мирче Елијаде каже да је потребан сакрални ослонац, камен, даска, праг из кога ћемо се винути на неке видике који ће у нама пробудити антрополошку интроспекцију, ретроспекцију, ектроспекцију које ће нас извести на видике културних и духовних вредности.
Широм Србије су свештеници оснивали библиотеке, радили као катихете, проповедали хришћанске вредности. На престижном факултету у Прагу завршио је студије са одличним успехом крајем 19. века инжењер Макарије Милетић, који је постао игуман манастира Раванице, укњижио преко 50.000 хектара шуме и тако је култивисао да корова у њој није било, него је личила на Едемски врт. Овај родољубиви човек, припадник и свестрани помагач Југословенске војске у отаџбини, одведен 1943. године као антифашиста на Бањицу на стрељање. За њим је снег завејавао трагове срна, вукова, зечева,ј елена, као и његов траг док је са окупаторима пртио пут ка малој станици узаног колосека ка прузи Београд - Ниш. Многе савете свештеницима је дао и Јосиф Панчић који је живео и у Ћуприји и који се венчао у ћупријској цркви.
Некада су се у богословијама изучавали пчеларство и агрономија, математика, позоришна књижевност, поред класичних теолошких предмета. Нема у Србији ниједно место где свештеници са учитељима и народом нису подигли библиотеку. Нигде се нису читали стихови младог Волта Витмена као у Србији. Витмен је певао о младим демократским народима и њиховој виталности. Када је Макензен ушао у Србију, кажу да је запитао свог потчињеног официра: ,,Господине, ко је суверен ове земље?“ Одговор је био: ,,Краљ Петар Први Карађорђевић са својом парламентарном администрацијом“. Макензен је узвратио: “Погледајте ове благе ћувике и ове беле куће. То је млада нација са дубоким средњовековним коренима; они су заједно са својим краљем и свештенством истински суверени ове земље.“
Овај народ је чувао и људе којима се срећа, у политичком смислу, није смешила. Тако, на пример, краљ Милан Обреновић и његова супруга Драга Машин у Великој Крсни. На самом барокном иконостасу стоји насликана жена у црном. Неки сматрају да је то Света Петка, а многи знају да је то мученица краљица Драга Машин која је пострадала страдала од насилничке Црне Руке. Никад овај народ није волео насиље,него само културу.
Народ је, као што рекох, волео културу, сликао је, живописао, градио, стварао, мада много пута је требало да му се подвикне, баш као у Ћуприји где је сам Милош Обреновић морао да засуче рукаве и почне да копа темељ за храм. Па и брвнару у Селевцу мештани су селили час тамо, час овамо, док јој Милош Обреновић није одредио место под претњом да мора да стоји ту.
Тешко је одвојити где почиње Црква, а где држава; сигурно да је теократија, она старозаветна, превазиђен облик владавине, јер ми данас живимо у једном модерном плуралистичком друштву, али задатак нам је да се враћамо, како каже Никита Михалков, култури ранијих векова, јер нећемо сигурно наћи вредности у савременом свирепом капитализму и неолиберализму. Подсетићу вас само да је 1971. године на једном скупу џет сета велики уметник Виљем Морис запрепастио устаљено јавно мњење на предавању у Оксфорду својом изјавом да је социјалиста. Он је увиђао да је ,,прихваћено мишљење да такмичарски дух ђаво носи“ последњи систем у економији који ће свет видети, тј. достигнуто самосавршенство, што значи да је њиме достигнута и коначност. Али ако је историја заиста на крају, наставио је он, онда ће ,,цивилизација изумрети“. А то је одбијао да поверује,упркос убеђеним прокламацијама оних најученијих међу људима који су почетком тог истог века прокламовали; овде мислим на Дејвида Рикарда и Томаса Малтуса са другим великим личностима класичне економије. Они су тврдили да је „нова наука доказала, са сигурношћу Њутнових закона, да сиротињи само наносимо штету када покушавамо да јој помогнемо и да је најбољи дар напаћеним масама ако их ослободимо илузија да имају право да живе“.
У периоду свирепе експлоатације од стране цивилизованих народа, протекционизма, колонијализма, ви Лозничани имате проту Игњата Васића, иако није био рођен Лозничанин. Игњат Васић је 44 године, све до смрти 1888, провео у овом граду. И ми практично можемо везати почетак грађанске културе у Лозници за њега. Захваљујући њему, 1850. г. група чиновника извела је прву позоришну представу, а 1868. г. основао је прву културну институцију, друштво „Подринска слога“, са хором, позоришном трупом, оркестром, читалиштем и библиотеком. Прота је Друштву поклонио земљште на коме је сазидао читоницу, а камен темељац поставио Милан Обреновић 1869. г. Био је иницијатор градње лозничке цркве,посвећене Покрову Пресвете Богородице, завршене три године касније…
Горан Раденковић,
проф. Богословије Светога Саве у Београду
