175 година деловања обновљене београдске Богословије
Прва школа у Карађорђевој Србији, Доситејева богословија, деловала је у Београду од 1810. до 1813. године. У измењеним условима живота српског народа после Другог српског устанка поставило се питање њеног обнављања.
На Духове 1836. године усвојено је „Начертаније о духовним властима у Србији" и издат указ Кнеза Милоша да се оснује „богословско училиште" - школа која ће образовати будуће свештенослужитеље и учитеље.
Митрополит Михаило Јовановић је расписом бр. 604 од 25. јула 1836. протојерејима затражио списак младића за богословију, који имају најмање 18 година, умеју читати и писати и доброг су владања, с тим да о владању донесу потврду месног свештеника и главног кмета сеоског. Учење ће, како се прецизирало у распису, трајати годину дана, ученици ће се издржавати сами (за одело, храну и живљење), а школа и настава се неће плаћати; пријава и упис је до 1. септембра у митрополитском конаку и нико ко не сврши Богословију неће моћи да буде рукоположен за свештеника. Школа је почињала 1. септембра јер је тај дан „начело индикта" - почетак нове црквене, богослужбене године.
Благајничке књига Кнежевине Србије показују да је „клирикална школа" установљена у Београду септембра 1836. године са једним разредом у који се уписало 45 ученика. Неки сведоче да је најпре примљено 26 кандидата, па кад се схватило да ће предавања трајати две године примљено је још 20 младића. Први течајни испит полагало је 43 кандидата - тројица су напустила школу, а други испит је завршило њих 39.
После само месец дана рада, већ 1. октобра, донета је одлука да се Богословија продужи за још годину дана јер је немогуће испредавати градиво за само једну годину, па је наредне, 1837. године, отворен други разред. Већ 1838. показала се потреба да се школовање продужи на три године. Богословија се најпре звала „Семинарија", па „Клирикално заведеније" или „Богословско училиште", а разреди „класе". Први разред био је „предуготовнически" (припремни), а она друга два богословска. Ученици који су долазили у Богословију нису имали потребну школску спрему да би несметано пратили градиво. „Довољно је за њих било изучити у каквом манастиру или код каквог попе Часловац, Псалтир, црквено певање и правило, па су онда ступити могли у Богословију. Долазећи са таквом ограниченом спремом у овај завод, ма каква напрезања да су била од стране професора, да им науку што већма расветле и у ширем обиму предају, нису се могли очекивати некакви велики резултати.
„Професори су принуђени били спуштати се у њихов круг појмова и према њиховом уском тадашњем развитку упознати их тек с првим појмовима богословске науке... Тај начин предавања био је механичан. Но у сваком случају морамо признати, и ако се наука у прво време у богословији предавала у тесном кругу и неудесном меканичком правцу, опет зато ученици, што излазише из овог завода и ступаше у чин свештенички, били су бољи свештеници с бољим хришћанским појмовима него ли они, који су се по манастирима учили. Нарочито у прво време обраћена је у богословији жива пажња на правилно црквено читање и певање" - писао је потоњи хроничар Богословије Никодим Петровић.
Први професори Богословије били су протосинђел Гаврило Поповић из Срема и јеромонах Ликоген Михајиловић из Далмације, а већ 1838. године овде почињу предавати Амфилохије Давидовић, Павле Поповић (потоњи архимандрит Пајсије). Поређења ради, број професора у свим вишим и стручним школама Кнежевине Србије био је 1836. осам, а 1838. године шеснаест.
У Богословији су се прве школске године предавали следећи предмети: словенска граматика, историја Цркве с литургиком, догматика, пастирско и морално богословље. Са отварањем наредних разреда повећавао се број предавача, тако да је један предавач држао један разред и предавао све предмете. Шта ће се из којих предмета предавати, одређивао је митрополит; он је састављао уџбенике за разне науке и предавао их наставницима да по њима раде. Уџбеници су били превођени углавном са руског језика. Предавачи су градиво диктирали, а ученици записано учили напамет - ова непопуларна метода се у оно време користила не само у Богословији него и у гимназији и задржала се још дуго у школама.
„Сви ученици становали су у кнежевом конаку, а учионица била им је на доњем боју у оној згради, која је до скора била кућа браће Бадемлића. На горњем пак боју седили су били учитељи: Ликоген и Гаврило. И из стана у учионицу, и из учиоиице у стан, и из једног и другог места, клирици су ишли у пратњи једног од ове двојице наставника на јутрење, службу и остала богослужења, која су вршена у цркви брвнари и дашчари, која је била у авлији потоње старе богословије а према садашњој Саборној Цркви", сведочио је Алекса Илић.
По наређењу Митрополита Михаила предавачи су били дужни, када нису у школи, да се баве „предуготовљавањем за савршеније предавања учебни предмета, сачињавањем потребни у богословији преподаваних наука и тим подобним".
Прота и парох чачански Вићентије Поповић из Јежевице овако сведочи о данима свога школовања у Богословији и о Митрополиту Петру:
„У цркви и Богословији био је Митрополит Петар врло строг, нарочито у правилу црквеном и пјенију није трпио погрешке. Неприправне певце и чтеце у капели па и у цркви кажњавао би клечањем пред иконом. Зато нико није смео у цркву па и у капелу неприправан од богослова отићи. Митрополит је Петар доиста строг био у свему, али је добре ђаке као и свештенике волео као децу своју. Разреде богословске за време часова често је походио и свагда из оног предмета по некога прозивао и испитивао. И мене је пропитивао почесто са речима - Деде ти из Јежевице. За немир и непристојно владање и понашање налагао је професорима да ђаке казне, а у извесним приликама долазио је и сам у собе ђачке, кад би какав немир чуо, па би тада и сам на лицу места кривце кажњавао. Ђаке је кажњавао и епитимијом у манастиру. Добре је ђаке поштовао и волео, нарочито оне, који су се поред доброг учења и примерно владали, и свагда би их спомињао у разредима и при испитима. Мени је свагда говорио - Ако будеш пола као твој брат поп Јосиф, бићеш добар. Митрополит је Петар доиста био строг, али правичан и зато је био љубљен од свега свештенства. О његовом раду и управи и о реду, који је тада у цркви владао, дуго ће се причати међу онима, који су све то запамтили".
Први полугодишњи испит у Богословији 4. фебруара 1837. протекао је у свечаној атмосфери. „Новине сербске" бр. 3 за 1837. овако описују тај догађај: „Јуче је започет полугодишњи испит с ученицима новозаведне клиракалне школе, у којој се српски младићи за будући свајшченически чин, како мирског тако и монашког реда, настављају и приуготовљавају. На испиту овом, који се и данас још, и ово до недеље под преседатељством архиепископа и митрополита продужава, присуствовали су такође њиова Сијателства: млади књажеви и Српски Господари Милан и Михаило, заједно са васпитатељем њиховим, Георгијем Зорићем и цело свјашченство овдашње. Доиста је било пријатно слушати како млади преуготовници званија свјашченичког, не имавши од пре никакве скоро прилике ум свој пристојно упражњавати, на предлагане им вопросе из различни учени предмета красно, смислено и тачно одговарају какови су за кратко ово време (5 месеци) у преподаванима им, нужним и полезним наукама знаменити успех учинили. И на овоме прекрасному и опшчеполезном заведенију вјечита буди слава и благодарност Његовој Свејтлости свјемилостивјешем Књазу н Господару нашем, старајућем се отечески о истинитом напредовању свију народни струка и постојаном благосостојанију рода и отечества свога".
У другој школској години, 1837/38., додати су још и предмети: методика, реторика и објашњавање Јеванђеља. Уписало се 63, а последњу годину свршило је 26 ученика. Школске 1838/39. године у трећем разреду уведена је педагогика, а у новом припремном разреду општа историја, земљопис и рачуница.
Неки ученици који су 1838. године завршили Богословију постављени су, на препоруку Митрополита Србије, за учитеље. Јован Стерија Поповић 1844. године пише уредбу којом јасно прописује: „За учитеље основних училишта само ће се они за сад примати који су богословске науке с успехом свршили" (чл. 22).
Прва учитељска школа у Кнежевини Србији отворена је знатно након оснивања Богословије - на Светог Саву 1871. године у Крагујевцу, пошто је заслугом тадашњег министра просвете и црквених дела Димитрија Матића, 1870. године, донет Закон о уређењу учитељске школе.
монах Игнатије Марковић и др Ксенија Кончаревић
АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ 175 ГОДИНА БОГОСЛОВИЈЕ СВЕТОГ САВЕ
Свечаном академијом у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду ђаци и професори Богословије Светог Саве обележили су 175. годишњицу постојања. На овој свечаности био је присутан и Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Милутин, представници богословија из Сремских Карловаца, Цетиња и Крагујевца, бројни свештеници, академици, уметници, јавне личности, и пријатељи ове значајне духовне установе. Галерију Амфитеатра попунили су богослови.
Поздравну реч упутио је протојереј-ставрофор академик др Драган Протић, ректор Богословије, а затим је Светосавску беседу одржао професор Горан Раденковић. У пригодном програму који су припремили протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо и ректор Богословије др Драган Протић учествовали су: Хор Богословије, Београдски мушки хор, песник Добрица Ерић са две песме, на речи друге песме композитор Жарко Петровић написао је музику, а певао је тенор Славен Чича. Наступили су и глумци Рада Ђуричин, Љубивоје Тадић и Небојша Кундачина.
На крају програма ректор Богословије др Драган Протић захвалио се бројним дародавцима који на разне начине помажу Богословију. Међу њима се истичу и две епархије - ваљевска и милешевска. Наставнички савет Богословије одлучио је да Повељу великог добротвора уручи Епархији ваљевској и Манастиру Острог.
Јово Бајић
Извор: Православље
