1914. и 1918. година оставиле су трага у Цркви и теологији

У цркви Donaucity у Бечу одржан је 6. априла 2014. године симпосион на тему „Нека нас Бог чува и нека нас Бог брани“("Gott erhalte, Gott beschütze"), што је део прве строфе аустријске националне химне. Први светски рат је оставио дубоке бразде у теолошком мишљењу и животу Цркве. Он је готово све време тумачен као bellum iustum - „праведни рат“, што се може сматрати и тенором овог симпосиона. „Католичка црква је била стабилан ослонац монархији“, вели стручњак црквене историје из Граца проф. Михаела Сон-Кронталер. „Постојала је дубока симбиоза између католичког епископата и монархије Хабзбурга.“ Тај однос није за време трајања рата био постављан у питање. Мирољубиви напори папе Бенедикта XV били су примећени, али не и праћени добром вољом. Та инертност је почивала на одвећ дубоком преплету Цркве и монархије, вели госпођа Сон-Кронталер.

Тако је и у Немачкој изгледало. Немачки бискупи су тумачили рат на „религиозан начин“, односно као одбрамбени рат. Тек од 1917. бискупи су почињали, сходно развоју Великог рата, да се ослањају на мирољубива настојања папе Бенедикта XV. Један такав пацифистички програм састојао се у организацији „Савеза светског мира белог крста“ који је иницирао Макс Јозеф Мецгер у духу импулса од стране папе. Ова настојања су била позитивно прихватана у Ватикану. Национал-социјалисти су погубили пацифисту Мецгера 1944. године. Сон-Кронталер је саопштила да би отварање процеса беатификације овог мартира католичке вере требало да буде одговарајући чин признања његовом примерном настојању и личној жртви.

Дилема протестаната

Реформистички војни суперинтендент Карл-Рајнхарт Траунер вели да „Евангелистичка црква није имала тако тесне везе са монархијом“, иако је она била њој структурално потчињена. Но и мимо те чињенице, она је била „глајхгешалтет“ (укључена), односно била је лојална ставовима монархије.

3,35 милиона мушкараца у униформи

Исторчарка Клаудија Рајхл-Хам вели да се целокупна K.u.K.-армија састојала из 3,35 милиона мушкараца. Од тога је око 1,8 до 2 милиона војника из једанаест различитих нација било позвано на фронт. То је значило и етничке и религиозне конфликте, као и антисемитизам који је у Бечу пре избијања рата био „веома латентан“. Рајх-Хам је истакла да је било ратних злочина, пре свега у Србији и на источном фронту у Галицији.

Мултиконфесионални „Кајзер-рајх“

Хабзбуршка монархија је 1910. имала око 52 милиона становника, вели теолог Томас Шулте-Умберг. Од тога је била једна трећина католика, око 10 процената унијата византијског обреда и десет даљих процената протестаната. Око 9 процената је било православних и 4,5 процента Јевреја. Све су се те конфесије нашле у једној армији. Пропорционално, пасторалну службу над таквом армијом је имало око 3.000 свештеника/духовника.

Многи војници су за време фронта изгубили веру, проистиче из извештаја духовника са фронта.

О улози жена у Првом светском рату говорила је историчарка Криста Хемерле. Њихов допринос у пошиљкама је био веома битан – штрикане чарапе, пуловери, бисквити или цигарете. Ручни рад у школама је био прилагођен само тој служби помоћи војницима на фронту. Хемерле вели да историја болничарки на фронту још није изучена.

Историчар Ернст Пипер вели да „у случају спољашње опасности и унутрашња толерантност опада“, што се на примеру Првог светског рата одлично може видети.

Без обзира на националности, били то Французи, Немци, Аустријанци или Руси, сви су се предали пропагандном рату. Списатељи су једнако покушавали свим средствима да подрже националне ствари. У многим  земљама су оснивани бирои за ратну пропаганду, а читава друштва су се претварале у саборце.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен