200-годишњи помен првом старешини Успенског храма у Панчеву

Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву протојереј-ставрофор Радослав Милановић служио је 16. октобра 2016. године, са ђаконом Милошем Ранисављевићем, уз учешће Панчевачког српског црквеног певачког друштва, којим је дириговала мр Вера Царина, након свете Литургије у присуству бројних верника 200-годишњи помен проти Андреју - оснивачу, градитељу, првом старешини храма и великом родољубу српском.

Наврши се лета Господњег 2016. равно два века како је Андреј Арсенијевић (изворно: Андрей Арсеніевичъ), панчевачки протопрезвитер, уснуо у Господу 19. јуна 1816. године. -Панчевци су га у знак признања за његове велике заслуге сахранили у сâмој цркви, том највећем споменику Карађорђева времена, којим се Панчевци поносе. Тачно место гроба је означено удубљеним крстом на поду (испод стазе) у припрати храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, као што је назначено у запису на спомен-плочи на стубу у припрати. Опело је 20. јуна 1816. године савршио игуман манастира Војловице Јоаникије Миљковић (извор: Књига умрлих Светоуспенског храма бр. 1, за период 1796-1818, под бројем 1359).

-Проти Адреји Арсенијевићу припада голема заслуга око подизања и зидања панчевачке велелепне и највеће српске православне цркве у нашој Држави, која је посвећена Успенију Пресвете Богородице и која, изузимајући некоје задужбине и манастире, по свом дивном иконостасу, спада и међу најлепше цркве у свем Православљу. И колико је прота Андреја имао много смисла за испољавање величине и снаге Српско православне Цркве у спољном свету, толико је његов син, Константин, делао на стварању религијског и биготног (прим. претерано побожног) човека, да би га побожном контеплацијом приљубио уз веру и тиме га увео у дубоки верски живот. Тако су та два свештеника, отац и син, својом неуморном трудољубивошћу довели спољни изглед своје цркве у склад са унутрашњим, духовним животом својих верника и тиме створили једну трајну хармонију између Цркве и народа, из које су произашле многе корисне тековине, које беху од великог значаја за национални и културно-просветни развитак српског народа у граничарским крајевима. (др Миховил Томандл, „Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938″, Панчево 1938, стр. 6)

На другом месту се износи и следеће: -За време Првог устанка Прота [Андреја Арсенијевић (1744-1816)] прикупља животне намирнице за устанике. Он на први дан Божића 1806. држи молепствије после службе за победу Србијанаца над Турцима; осветио је у Панчеву ратне заставе Србијанцима. За све ове родољубиве чинê буде приказан вишим војним властима као нелојаланан бечком двору, а за највећи грех му је уписано одржано молепствије. Због тога га је, на захтев војних граничарских власти, Темишварска конзисторија, решењем од 25. јула 1807, преместила из Панчева у Велики Сентмиклуш. Међутим Прота није напуштао Панчево, радећи упорно да остане на свом месту, па му је то и пошло за руком, али тек 14. августа 1811, да већ сутрадан освети своје монументрално дело, Свето Успенску цркву, чије је зидање почело 1807. Баш зидање ове цркве најбоље црта Проту као великог родољуба, смишљеног организатора и човека подузетнога и велике смелости. Црквена каса има готовине само 5.000 ф(оринти), но Прота је имао везе са вођама устанка те је добио од Карађорђа 650 хв(ати) дрва за печење цигле. Вредност дрвета сâм Прота цена на 6.000 ф(оринти), дакле са 11.000 ф(оринти) Прота се усуђује да гради цркву, која по Јоакиму Вујућу, стаје 300.000 ф(оринти). (исто, стр. 7-8)

У спорном обреду на Божић 1806. године за здравље Његовог Величанства, државе (Аустрије), Епископа (темишварског), власти и целе хришћанске заједнице, Прота је одржао молепствије за Србијанце, за њино ослобађање од турског јарма, споменувши у молитви Карађорђа, Станоја Главаша и Атанасија Чарапића. О томе молепствију нико није правио питање све дотле, док није панчевачки  бригадни генерал барон Петар Кнежевић, својом доставом од 18. марта 1807, известио фелдмаршаллајтнанта барона Петра Дуку, тадашњег заповедника Банатске војне границе и члана Ратног савета у Темишвару, о антиаустријском држању банатских Срба. (др Миховил Томандл, „Панчево и Први спрски устанак“, Панчево 1954, 2004, стр. 35)

Крст са Велике пијаце у Панчеву, који је Прота подигао 1. септембра 1804. године у славу Свете Тројице, а у знак победе Ђорђа Црног над Турцима, уклоњен је 1941. године под претњом Градске управе (фолксдојчера) да ће га бомбом развалити. Поново је подигнут и освећен 2004. године у парку на Тргу краља Петра Првог.

инж. Стојан М. Оморац

Извор: Епархија банатска