500 година од Реформације: наслеђе и изазови
Студентски парламент Православног богословског факултета, у сарадњи са Еванђеоским удружењем студената, организовао је трибину под називом „500 година од Реформације: наслеђе и изазови“. Том приликом студентима су се обратили професор црквене историје др Џорџ Хенкок и проф. др Роланд Вернер – познати протестантски теолог, успешан филолог и философ који је написао више од четрдесет књига.
Започевши своје излагање, проф. Хенкок је најпре напоменуо да је његово веровање у Христово васкрсење формирано у Православној цркви приликом прослављања Васкрса и Задушница када је са породицом ишао на гробље и слушао свештенике како проповедају о будућем васкрсењу свих наших вољених особа. Похвалио је православно васкршње бденије за које је рекао да је најлепше богослужење које је икада у своме животу видео, а затим се позабавио питањем утицаја који су црквени великодостојници имали на Реформацију.
Нагласио је да је највећи утицај на Жана Калвина и Мартина Лутера имао управо Блажени Августин. Сам Лутер је рекао: „Ако сам ја погрешио, онда је и Августин погрешио, а ако је Августин погрешио, онда је и Св. ап. Павле погрешио.“ Оно што Ж. Калвин пише, зацело се заснива на ономе што говоре Свети оци, јер у делу „Наука хришћанске вере“ Калвин чак на осам страна цитира Августина, Тому Аквинског, Јована Златоуста, Јована Дамаскина и друге Свете оце који су живели пре њега. Ипак, иако се теолошки слагао са Августином, Калвин није желео да обичне људе оптерећује његовом речитошћу која може бити тешка за разумевање, а из тог разлога ју је поједноставио у изношењу својих теолошких израза.
С друге стране, увидевши грешку у томе што сами студенти углавном читају шта је неко рекао о ономе што је неко други пре њега рекао, проф. Хенкок је апеловао на њих да читају оригиналне списе Светих отаца, средњовековних теолога, али и великих реформатора, јер ће тако увидети разлике и више ће научити.
Проф. Роланд Вернер је изложио ширу слику о почетку Реформације и животу Мартина Лутера, који је 31. октобра 1517. године закуцао 95 теза на врата цркве у Витенбергу и тиме променио светску историју. Као католички монах, али и Немац, Лутер је био перфекциониста који је религију и Библију схватао веома озбиљно, што видимо из његовог мишљења да је Библија веома света да би је он предавао другим људима, па ипак, по свештеничкој дужности је то морао да ради. Што је више проучавао Библију, то је више примећивао да се неке ствари у Римокатоличкој Цркви не слажу са оним што пише у Библији и што се живи у Православној Цркви, нпр. да је папа врховни поглавар Римокатоличке цркве и да свештеници не смеју бити ожењени. У Библији пише да свештеник треба да буде једне жене муж (Тит 1,6), а то јесте случај у Православној Цркви. Још једна ствар око које се Лутер и Православна Црква слажу јесте да римокатолици греше увођењем идеје о постојању чистилишта. Дакле, Лутер није желео да уведе неке новине у живот Римокатоличке Цркве или да оснује неку нову цркву; напротив, он је Цркву желео да реформише и врати је старим и здравим коренима.
Потом је проф. Вернер говорио о чиниоцима који су били веома битни за Реформацију, а то су:
- откриће штампарије,
- пад Константинопоља (када су многи православни Грци отишли на Запад поневши са собом грчки текст Новога завета, што је омогућило његово превођење на народне језике и са изворног грчког језика, а не само са латинског који је до тада био једини превод на Западу) и
- поновно откривање матерњег језика по узору на Источну цркву чији су чланови користили Библију на свом матерњем језику.
Као највећу опасност унутар протестантизма проф. Вернер види индивидуализам, јер поједини верници сматрају како сами себи могу да буду „папе“, што доводи до отуђења и раздвајања од ближњих.
На крају је нагласио да циљ хришћана треба да буде да уче једни од других и да открију богатство и истину која се налази у другим Црквама. На тај начин ће се приближити Богу, али и једни другима.
