500. годишњица Рафаелове „Сикстинске мадоне“ - „најлепше жене на свету“
Рафаелова „Сикстинска мадона“, сакрална и култна слика (икона) - названа „најлепшом женом на свету“ - за Дрезден је оно што је „Нефертити“ за Берлин или „Мона Лиза“ за Париз. Ова слика је, као и Леонардова „Мона Лиза“, једно од најпознатијих ремек-дела ренесансне уметности и једина Рафаелова олтарска слика у Немачкој. Рафаел (1483-1520), напоредо са Леонардом и Микеланђелом, репрезентује на идеалан начин зенит ренесансе у Италији.
Рафаел је по налогу Папе Јулија II. 1512./13.г. насликао „Сикстинску мадону“, величанствен мотив епифаније, за храм бенедиктинског манстира San Sisto у Piancenzi. Вазари је о њој са усхићењем писао - „cosa veramente rarissima, & singulare“. У Пјаћенци је ова икона стајала у олтару манастирског храма равно 250 година, а од 1754. у Дрездену, пошто ју је саксонски кнез и пољски краљ Август III. купио за 25 хиљада скудија. За овај јубилеј је сачињен и нови рам, сходно историјским примерима сакралне уметности у Италији око 1500.г., у стилу тзв. „табернакел-рамова“. Винкелман је 1755. био први који је величао не само сакралну визију ове иконе, насликане брзим потезом („alla prima“), већ и њену овострану димензију. Многи су у њој видели савршену манифестацију религиозности.
У доба романтике „Сикстинска мадона“ је била копирана и варирана у литерарним и музичким салонима и најзад, у новом медију фотографије, небројено пута репродукована. Лесинг, Хердер, Гете, Тик и Вакенродер са ентузијазмом пишу о Рафаеловој икони. Два анђела (putti) испод богородичиних ногу, на дну слике, као мотив одавно имају своју „независну каријеру" као вулгарни спој лепог, сентиментално-сладуњавог и кича.
Опсежна публикација, каталог изложбе – „Die Sixtinische Madonna: Raffaels Kultbild wird 500“, Prestel Verlag, München 2012. , коју je припремиo Andreas Henning, уједно и куратор изложбе, омогућује документарни увид у овај јубилеј, извештавајући кроз есеје специјалиста о њеној узбудљивој историји, тајним преговорима (совјетска Црвена армија ју је 1945. као „ратни трофеј“ однела у Москву, да би је 1956. Дрездену вратила), о бриљантној презентацији, о разноликој историји њене рецепције, менама између заборава и интернационалне славе, о уметничким открићима и, као узгредној последици, поплави кича кроз неконтролисани маркетинг. „Сикстинска мадона“ има пак своју сакралну реалност монументалног ремек-дела, те је профана реалност нашег окружења готово не дотиче.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
