Ахилова пета екумене? Представе о човеку у конфесијама
Екуменски симпосион о антрополошким разликама у вероисповестима на Минхенском универзитету
У организацији Центра за екуменске студије (Zentrum für ökumenische Forschung), на Минхенском универзитету је 9. априла 2014. г. одржан екуменски симпосион посвећен како фундаментима, тако и разликама у антрополошким представама у предањима различитих вероисповести.
Реч је о симпосиону са еминентим учесницима православних, римокатоличких и протестантских теолога и четворицом високодостојника као предавачима: кардинала римске Курије Курта Коха из Рима, епископа Кирила Катерелоса из Атине, бискупа Артура Кенедија из Бостона и евангелистичког бискупа Хајнриха Бедфорд-Штрома из Минхена.
Идеја за одржавање овог симпосиона поникла је из плодне теолошке сарадње православних, римокатолика и протестаната при Институту за екуменске студије Минхенског универзитета. Тројица професора овог универзитета, који су корифеји и кључне личности овог екуменског института - др Атанасије Влецис, професор догматике на Православном институту у Минхену, проф др Бертрам Штубенраух, професор Новога Завета на факултету за римокатоличко богословље, и проф. др Гинтер Венц, професор догматике на Евангелистичком факултету.
Семинар је отворен поздравним словом проф. др Франц-Ксавера Бишофа, декана Католичко- теолошког факултета у Минхену, и уводним словом у предмет симпосиона професора др Бертрама Штубенрауха, порт-парола Центра за екуменска изучавања. Он је истакао да у екумени per definitionem не постоје “једноставна решења“ и да овај симпосион ваља разумети као „пробна бушења“ у потрази за „диференцираним консензусом“, односно синоптичким прегледом сличности и разлика.
Кардинал римске Курије Курт Кох је говорио на тему „Човек као екуменско питање: постоји ли (још) некаква свехришћанска антропологија?“ Кардинал је истакао „социјално-психолошке преосећајности“ које су често сметња у екуменским дијалозима. На питању „људских права“ одсликава се дубокосежост хришћанске етике, која извире из хришћанске антропологије. „Људска права“ имају свој корен у онтологији Постања, те је човеку дата Благодат стварања – потенцијалност homo faber-а. У овом контексту је кардинал Кох подсетио на проблеме новогностичког дуализма и Gender Agenda дискурса као израза „антрополошке кризе“, да би се, као тенор свог излагања, заложио за отвореност хришћана према свету које почива на отворености човека према Богу (Weltoffenheit – Gottoffenheit).
Православни епископ проф. др Кирил (Катерелос) из Атине говорио је на тему “Духовна борба као одговор на првородни грех људи“. Владика је на примеру аскетске мистике настојао да постулира антрополошки модел православне антропологије видевши у исихазму централну парадигму православног учења. Владика види персоналност (πρόσωπον) само као релацију, као динамички приницп, никако као стање.
Бискуп Кенеди из Бостона је говорио о „Антропологији као темељу екуменског дијалога из католичке перспективе“ на примеру „нове евангелизације“ у Америци. Ово у философском смислу занимљиво предавање – бискуп је своју антрополошку теорију, између осталог, заснивао и на учењима Русоа и Леа Штаруса о Макијавелију, Хобсу и Ничеу – остало је у својој изваневропској регионалности од другостепеног значаја.
Бискуп Евангелистичке цркве у Баварској проф. др Бедфор-Штром је излагао на тему „Антроплогија – један евангелистички поглед“ у коме је снажном реториком, чиме евангелисти у свом омилитичком заносу знају да засењују, говорио о појму кривице налазећи да је сва евангелистичка антропологија заправо амартиологија (ἁμαρτία), односно учење о греху, које је једно од главних топоса лутеранске теологије.
Након првог симпосиона ове врсте тешко се може извући једнозначна порука. Отуда је метафора о „пробним бушењима“ можда одговарајућа слика за испитивања дубине понора ове теме. Антрополошке представе унутар трију конфесија и даље се рачвају, траже додатна семантичка брушења и, надасве, јасну визију како спутати центрифугалне силе пред савременим изазовима. Иако овај први симпосион нема једнозначну поруку, остала је вишестрано изражена жеља за заједничким и конвергентним антрополошким представама који би биле једногласно (uno voce) изражаване. Можда управо у томе непостојећим консензусу ваља видети метафору о Ахиловој пети екумене.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
