Академија посвећена обнови сјећања на Хајдук Гојка на Гојаковцу у Церовици

По благослову Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Хризостома, у суботу по Митровдану, 9. новембра 2013. године, служена је света заупокојена Литургија у храму Светих апостола Петра и Павла на Гојаковцу у Церовици.

Литургију су служили свештеници архијерејског намјесништва теслићког. Oдслужен је парастос хајдуку Гојку, јунаку српског Поусорја, који је задобивши ране у борби са турцима, на самрти завјештао градњу храма на Гојаковцу, брду у  Церовици које по њему и носи име.

Том приликом уприличена је и духовно  –  историјска академија на којој је вјерни народ српског Поусорја, обновио сјећање на хајдука Гојка.
Предавање о хајдуку Гојку и историјским приликама које су га пратиле, одржао је господин Радован Пилиповић, директор патријаршијског архива СПЦ, са поруком да се сјећање на хајдука Гојка не угаси.

Поред поменутог предавача, у програму су учествовали: господин Душан Кузмановић, новинар и публициста из Теслића, који је заједно са ђаконом Младеном Ковачевићем и Милошем Миличевићем, психологом из Добоја, кроз пригодни рецитал представио историјски лик хајдука Гојка и његов завјет градње храма на мјесту његове погибије.

Поучне историјске садржаје употпунили су звуци гусала, уз које је гуслар Владимир Ирић из Бањалуке, пробудио народно сјећање на времена славних јуначких побједа.

Комеморација је завршена ријечима захвалности надлежног пароха, протојереја – ставрофора Мирослава Живковића који је позвао присутне да сјећање на јунака Гојка сваке године о Митрову дану, обнавља парастосом и заупокојеном Литургијом.

Свједочанство о хајдуку Гојку из Босанско–херцеговачког Источника

Народно предање за ово мјесто Гојаковац вели: ,,да је био некакав хајдук Гојко, који  је хајдуковао пунијех 8 година дана, бранећи са својим друштвом, за сво то вријеме, народ од зулума и насиља непријатељског. Но послије тог времена, Турци га увате, свежу и у Тешњу затворе, и ту је он тамновао једну годину дана. Но једнога дана он провали апс, докопа се оружја и побјегне из Тешња пут села Церовице.Турци чувши за његово бјегство и знајући, да ће им се за његово мучење грозно осветити, нагну у поћеру за њим и стигну га на оном мјесту, које се данас ,,Гојаковац,, зове, а на коме је онда – по предању – неколико великијех липа постајало. Иза овијех липа Гојко почне пуцати и бранити се од Турака. У дужем пушкарању он убије 6 Турака и њихова буљубашу, али и сам допадне тешкијех рана. Међу тим његови стари другови, који су прије с њиме ајдуковали, а који су тога дана били на даништу у близини тог мјеста, у тако-званом ,,Зекином потоку,,(данашњи Зекинац), чувши пуцњаву и мислећи да су Турци на рају ударили, опале из пушака правцем Гојаковцу. Турци видећи, да Гојку друштво у помоћ долази, уклоне своје мртве другове у оближње мухамеданско село Миљановце,и сами се боље ушанче и утврде, да што боље хајдуке дочекају и побију. Хајдуци јурише на ушанчене Турке и у том јуришу набасају на полумртва њихова старог друга Гојка, који их викне: ,,недајте браћо, да ме данас Турци овђе искасапе и измрцваре.,, Један од хајдука чувши овај вапај његов, зграби га, с њиме се заметне и изнесе га жива кроз кишу турскијех куршума. Но послије неколико сати Гојко издане од задобијеније рана, на рукама својијех другова.

На смртном часу стави он у аманет својим друговима, да га саране под оном истом липом, иза које је 6 Турака убио а ђе је и сам смртније рана допао.Даље нареди, да то мјесто ограде и да нареде ондашњем свештенику, да ту свакога великога празника, збор купи, службу свршује, и помен његовој души да чини, а за сваку службу да друштво плати по један дукат свештенику и хаљине о свом трошку да му набаве. Хајдуци су ову пошљедњу жељу – овај свети аманет Гојков – тачно испунили, те  су га на речено мјесто саранили,то мјесто оградили и на његовом гробу, под направљеним чадором, свештеник је летургију свршавао и предавао покој души његовој.

...Овај хајдук Гојко није био оно, што се данас под именом хајдука и лопова у нашему народу разумије, т.ј. није био крадљивац ни зликовац, пржибаба и прави себичњак, који би се на туђу муку и туђу зараду лакомио и на непоштен је начин себи присвајао. Није био харамија и кесарош, коме би био: ,,нож и пушка и отац и мајка, а кесице по Богу сестрице,,. Не! Он је био најпоштенији и најоданији члан народа свога, који се је са пушком у руци одупирао насиљу и бјеснилу,неправди и варварству појединих силеџија. Био је стари јунак који није равнодушно гледати могао, да му се на очиглед газе и руше све светиње редом. Био је поштен човјек, кога је тиштила мука и несрећа народа његова, и који се је одметнуо у ,,гору зелену,, и одатле таманио душмане рода свога и олакшавао му патњу и муку његову. Јест, такви су били сви стари хајдуци српски, такав је био и овај хајдук Гојко, на чијем мученичким костима народ оног краја уз обилату помоћ наше високе земаљске владе, дочека и подиже  себи тако дивну богомољу, да би она могла да краси не само мало и незнатно село Церовицу, него и највећу варош у нашој домовини.

Свезак 9, стр. 465,година 1892.

ХАЈДУК ГОЈКО

С` Гојаковца хајдук зове,
Браћу милу, свету браћу,
Не дајте ме у окове,
Гдје гаврани црни гракћу.

Гроб мој тајни скривен травом,
Али живи дух мој ту је,
Чујем како заборавом,
Име моје одјекује.

Чувари су мога гроба,
Само липе друзи стари,
Кидах ланце Срба роба,
Да слобода господари.

Плачем ево над судбином,
Рода мога заборавног,
Првенцем се назвах сином,
И јунаком рода славног.

Зар узалуд ране пуке,
Ране моје и окови,
Зар узалуд ? - Авај, бруке,
Гдје су моји соколови?

Гдје ће сутра српске главе?
Зар на оштро копље опет!
Харам који забораве,
Хајдук Гојка свет аманет.

Аманет је лако бреме,
Моја жеља молитвена,
Та, посијте ново сјеме,
За вијек нови и времена.

У сјемењу ја ћу бити,
Да сјемена буду чиста,
Не дајте се поробити,
Времена ће доћи иста.

Иста она к`о и прије,
Кад сам тешких рана пао,
Још туђинско класје зрије,
Тамо гдје сам ја орао.

Ево душа моја јеца,
Опијела сам жедан пао,
Зар не знају оци, дјеца,
И за њих сам живот дао.

Боле ране, тешке боли,
Ал` године боле више,
Јер то моји соколови,
Хајдука  заборавише.

У години један помен,
Па има ли лакше ишта?
Воштанице једне пламен,
Моја су огњишта.

Подајте ми покој души,
И молитву у свом муку,
Нека тече, не пресуши,
Вјечни покој свом хајдуку.

Извор: Епархија зворничко-тузланска