Албанска Православна Црква данас
Запажања протођакона Радомира Ракића поводом службеног боравка у суседној земљи
Као делегат Библијског друштва Србије имао сам радост да присуствујем заседању тзв. Лозанске православне иницијативе, што је, у ствари, покушај успостављања православно-евангелистичког дијалога по питањима боље сарадње на самом терену, тамо где се православни и евангелистички мисионари и верници сусрећу. Овај сусрет, одржан у албанском православном манастиру посвећеном светом Власију (St. Vlash), недалеко од Драча, у времену од 15. до 19. септембра 2014. године, био је фактички други такав скуп представника Православне цркве и евангелистичких Цркава и црквених заједница. И прво заседање држано такође овде 2013. г. и ово друго били су под покровитељством и с благословом Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија (Јанулатоса), дакле, поглавара ове сестринске Цркве.
Дубоко сам благодаран Библијском друштву Србије и извршном секретару гђи Вери Митић на изаслању на овај скуп, где сам упознао како многе црквене хришћанске раднике на делу Божјем на скоро свима континентима, - а учествовало је око 60 делегата -, него и на пруженој могућности да донекле упознам живот ове, могло би се рећи, младе помесне Цркве. А зашто младе кад је она стекла аутокефалност (самосталност) још далеке 1937. године?
Треба имати на уму чињеницу да је некадашњи председник комунистичке Албаније Енвер Хоџа још 1967. године прогласио своју земљу „првом атеистичком земљом на свету“, чиме се и поносио, па је и на граничним прелазима овим слоганом поздрављао све који би у њу ушли, а није их било много. Као последица овог указа, срушене су многе џамије, православне и римокатоличке цркве, док су поједине цркве, ма и као историјски споменици, остали да их начиње и довршава зуб времена. Многе светиње су претворене у магацине, гараже или друштвене објекте, или већ у нешто друго, као што су гараже, те су колико-толико биле заштићене од пропадања. Најгоре су прошле оне цркве које су биле остављене на милост и немилост локалних земљорадничких задруга или већ сељака, пастира, који су у њима склањали стоку. Такво административно атеистичко лудовање ми, премда смо и сами живели у комунизму, не можемо себи представити довољно јасно. Уосталом, слике које илуструју такво стање најречитије говоре...
Но, почнимо с подацима који најупадљивије приказују сва достигнућа ове свете Цркве за последњих 22 године верске и политичке слободе. Ове 2014. године Црква је могла обележити успешну 22-годишњицу своје обнове и развоја. Васељенска Патријаршија (која је, иначе, још 1937. г. подарила аутокефалност Албанској Цркви) преузела је иницијативу и 1992. године позвала садашњег Архиепископа Анастасија да стане на чело Цркве, која је у међувремену била умртвљена. Архиепископ је и пре приспећа у Албанију и пре пада комунистичког режима 1991. године био ангажован на апостолском делу као мисионар у Африци, или као професор Богословског факултета Атинског универзитета. У Тирану је стигао 1991. г. с пуно мисионарског умећа и изразите ревности какву је ретко који јерарх показао у последње време. Али, требало је почети од нуле.
Организација
Албанска Црква је била потпуно умртвљена током 23 године верског прогона. Но, у наредним годинама Црква је у потпуности обновљена и на свим подручјима делања постигла значајне резултате.
Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са верском наставом, проповедима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама.
Године 1998. поново је заведен Свети архијерејски синод Албанске аутокефалне Православне Цркве, и тад су га сачињавали Архиепископ, два митрополита, један епископ и протопрезвитер као главни секретар. Већ 2006. г. њега сачињавају: Архиепископ Анастасије, Митрополит Берата Игњатије, Митрополит Корче Јован, Митрополит Ђирокастра Димитрије, епископи аполонијски Никола и крујски Антоније, док је главни секретар био о. Јани Требика.
Новембра 3-4, 2006, у новом манастиру св. Власија код Драча одржана је ванредна скупштина Православне аутокефалне Цркве Албаније, којој је присуствовало 257 представника (међу којима и сва свештена лица). На овој скупштини је проучен и усвојен нови Устав, да би већ 6. новембра Свети Архијерејски Синод усвојио нови Устав. После две године, 24. новембра 2008, Црква је са Министарским саветом потписала уговор према Албанском уставу из 1998.г. ради уређивања међусобних односа. Уговор је ратификовала Народна скупштина, и он је постао закон бр. 10057, с важењем од 22. јануара 2009. године.
Свештенство
Комунистичке власти су оставиле на миру ретко које свештено лице, мада су неки остали у животу радећи световне послове као столарски занат или нешто друго на селу. Требало је ишколовати нову генерацију свештеника и рукоположити их као будуће пастирске раднике. Данас се ова Црква може похвалити са 140 новорукоположених свештених лица, од којих су њих већина завршили високу богословску школу.
Православна омладина
У овом тренутку Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намењене омладини, као што су летњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с децом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује летње кампове и за децу с Косова и Метохије.
Подизање и обнова цркава
Током ове 23 године у Албанији је из темеља изграђено 150 цркава (већих и мањих), док је 60 старих цркава и манастира, познатих као културно-историјски споменици, потпуно реновирано и опремљено за богослужбени живот. При томе је 160 цркава поправљено. Ово је гигантски посао за једну бројчано малу Цркву.
Кад се томе броју придода и више од 70 новосаграђених објеката и обновљених старих црквених здања, новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. - добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине, као што су цркве, манастири, обданишта, медицински центри, сиротишта или школе нису тек изграђени, него су подигнути по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, поплочане су стазе, подигнути зидови од камена или је ограда од кованог гвожђа, плански посађено растиње, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за верску наставу, малим кухињама и др. У неким случајевима подигнут је и мост преко реке или језера да би се лакше долазило до манастира или парохијске цркве. Школа и црква иду заједно, па је честа појава да је поред цркве и велики школски комплекс у којем је смештена, рецимо, средња техничка школа. Или већ медицински центар, а најчешће обданиште или, већ, сиротиште.
Црква се може похвалити свим овим остварењима, јер је све ово постигла у веома кратком времену, од 1992. до 2013. године, а треба имати на уму и да је Албанија као земља сиромашна, да су јој верници такође сиромашни, али љубав надвладава сваку немаштину! Овим грађевинским радовима Православна Црква је знатно допринела и општем привредном напретку земље, јер је запослила многе раднике, користила помоћ из иностранства, пружила прилику за евентуалне инвестиције из иностранства и др.
Разговарао сам с Преосвећеном Епископом аполонијским Николом (управо овако се пише његово име на албанском!), једним од четворице викарних Епископа Његовог Блаженства Анастасија, иначе задуженог за манастир св. Власија (St. Vlashi) код Драча и Православну богословску академију која овде функционише, по питању како су сви грађевински радови тако темељито изведени. Одговорио је да при Светом Синоду Тирани постоји централни грађевински одбор, који уско сарађује са још три митрополијска одбора (Берат, Корча, Ђирокастра) по питањима подизања и обнове цркава, манастира, обданишта, школа, сиротишта, здравствених центара и др. Они прихватају пројекте, погађају извођаче, прате у стопу извођење радова и утрошак новца – све до коначног завршетка објекта. Ништа се ту не сме препустити случају или одгађању у смислу „поправићемо касније“ или „нисмо се тако погодили“. Надлежни парохијски свештеник или старешина цркве нема никакве везе с неким грађевинским послом, јер „није, ваљда, он студирао архитектуру или грађевину“, вели ми Епископ аполонијски Никола. Старешина неке цркве не располаже ни новцем за извођење радова, јер „како то да се свештеник погађа са грађевинским предузећем?“, пита се Епископ. Претпоставља се да може доћи и до злоупотребе, што је грдан грех!
Издавачка делатност
Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за верску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје месечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Реч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви.
Друштвене активности
Здравствена заштита
Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Током једанаест месеци од свог оснивања обављено је више од милион прегледа и урађено око три милиона лабораторијских налаза.
Здравствене установе постоје и у местима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито деци) у селима и градовима.
У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати.
Школство
Ради школовања свештеничког подмлатка Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и две средње богословске школе, обе под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом месту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. С обзиром на то да је православно-евангелистички библијски скуп био одржан у манастиру св. Власија, могао сам се дивити просторијама намењеним за наставу, а и оном делу интернатског типа. Сваки студент, - а има их сваке године укупно 35-40, мушких и женских - има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Ми учесници семинара, а било нас је 60 лица, узимали смо оброке у трпезарији ове високе богословске установе, уређене по најсавременијим прописима. Било нам је и то задовољство што су нас испред савремене кухиње послуживале студенткиње Академије, док су студенти били од друге врсте помоћи. Као већ дипломирани студент овде је био запослен и један Македонац Илија од Преспанског језера. Професор Догматског богословља мр Димитрије Кошја каже да у почетку није био добар студент јер није добро знао албански на којем се сва настава изводи.
У раду семинара је учествовало неколико професора са Академије, углавном млађи кадар, мада су сви провели извесно време на постдипломским студијама у Солуну или већ другде у иностранству. Двоје професора дошло је из САД и посветили се својој Мајци Цркви; проф. Натан Хоуп је члан Међуправославне богословске комисије за дијалог с римокатолицима. У библиотеци су биле заступљене углавном књиге на грчком (као дела Светих отаца и знаменитих грчких професора), албанском и енглеском језику, мада се могу наћи примерци књига и на другим језицима. Библиотека је у изградњи, и верујемо да ће ускоро бити још снабдевенија православном и инославном литературом.
Мени је била посебна духовна радост што сам могао подарити библиотеци своју двотомну Библијску енциклопедију, и то љубазношћу Његовог Блаженства Архиепископа Анастасија, који ми је срдачно благодарио и – благословио ме због подухвата да напишем ово, како се он као научник изразио, „маестрално дело“, што нисам доживео у својој Цркви! Већ за друге моје књиге, од којих је једна била на немачком, није показивао толико интересовање овај црквени великодостојник који је и сам био професор на Атинском богословском факултету, а носи почасне доктората Атинске академије наука, богословских факултета у Бруклину, Солуну, Московске духовне академије, Академије Светог Владимира у САД, многих других универзитета за разне области истраживања, а поврх свега, познати је богословски писац значајних научних и духовних дела.
Сама црква св. Власија налази се на главици овог брега, и у њој студенти присуствују јутарњој и вечерњој служби. Сва богослужбена читања су на албанском језику, па и појање је на албанском, донекле на грчком, али све с грчким напевом. Приметио сам да су на иконама и фрескама натписи двојезични, лево албански, а десно грчки. На Литургији коју је последњег дана наше посете служио викарни Епископ Никола (који је и старешина манастира св. Власија и стара се о Академији и сиротишту у оквиру манастира) певао је октет, састављен углавном од девојака студенткиња, што значи да су оне добро овладале црквеном музиком. Иначе, ова манастирска црква, а исто сам приметио и у новоизграђеној цркви у Драчу, свеће стоје на располагању верницима који се сами послужују и остављају одговарајући износ новца. У црквама су углавном столице.
Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у време атеистичке власти, која је трајала 23 године! Имам такође утисак да су цркве снабдевене одеждама и богослужбеним утварима.
Албанска црва је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и две „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за девојчице средњошколке.
Црква издржава неколико обданишта, 17 на броју, у која се примају деца првенствено из сиромашних породица.
За мене је било величанствено сазнање да управо у манастирској порти св. Власија постоји сиротиште “Православни дечји дом наде“. Овде је смештено око тридесеторо деце разног узраста, од 1. до 9. разреда школе. Нису сва деца без родитеља, него су овде и деца чији родитељи не могу да их издржавају! Понео сам дивне утиске из овог сиротишта. С обзиром на то да је ова Црква по новом календару прослављала свете мученице Софију с ћеркама Вером, Надом и Љубом 17. септембра, а сиротиште је посвећено св. Нади, запазио сам да су васпитачице извеле сву децу у двориште предвече, посебно их послужиле слаткишима и заиграле с децом народна кола. Деца су весело играла с васпитачицама. Ухватио сам се у коло, али нисам знао да држим ритам, а нисам могао дуго ни издржати, на шта ме упозорио проф, Харалампије Терезиу, предавач Црквеног појања на Академији и директор црквеног радија у Тирани „Васкрсење“. Започео сам се децом и васпитачицама разговор на енглеском. Опазио сам да ме могу пратити, па сам навелико излагао о упорности у учењу и студијама, посебно нагласивши да све може постићи ако се човек посвети неком послу! Сутрадан, пре посласка у школи, и пре него што су села у комби да их одвезе у основну школу у Драчу, где ће учити с другом децом из Драча, приметио сам како ми се приближавају док сам шетао манастирском портом. Е, сада сам проверавао њихово знање активних времена на енглеском језику. Био је то мали школски час у природи. На поласку ми је једна старија ученица гласно рекла да сви другари и друге чују: „Оче, хвала Вам на савету који сте нам дали синоћ! Бићемо добри ђаци!“ При свему овом најзначајније је што се ова деца уопште не осећају децом гурнутом на друштвену маргину, него ведро корачају у живот под окриљем своје Цркве.
У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смештена у црквеној порти, где им је и место, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита.
Од октобра 2010. г. у Тирани је отворен тзв. Логос универзитет. У овом тренутку има два факултета: Економско-научни с три смера и Факултет примењених наука с два смера.
Делатност на пољопривредном и хуманитарном пољу
Ова Црква је пружила значајну помоћ за време друштвено-политичких превирања 1992, 1994. и 1997. године. Она је прикупљала и разделила тоне хране, одеће и лекова. Она је подржала широк опсег социјалних програма, као што су: развојни пројекти у планинским крајевима, нарочито кад су били у питању радови на унапређењу земљорадње и воћарства, као и сточарства у неразвијеним местима, а посебна заслуга јој припада што се бавила и водоснабдевањем. Наиме, она је организовала довод воде цевима на више километара за неколико места у овој земљи, која се не може похвалити изобиљем у води. Километрима су проведене и постављене водоводне цеви, на добро житеља ових места. Она подиже и сеоске здравствене центре, а пружа материјалну помоћ друштвеним школама, обдаништима, сиротиштима, болницама, установама за лица с посебним потребама, старачким домовима, затворима, народним кујнама и другима.
Можда нама у Србији не би дошла мисао да изградимо неки пут који би боље повезивао светилишта, што се ради у Албанији: у планинској области на југу земље опорављен је пут дуг 6 км између Дровјана и националног пута, а такође је ојачан и асфалтиран планински пут у дужини од 15 км између Ливадје и Каркока – невероватни подухвати! Овим подухватима треба додати да је у организацији Цркве изграђен нови водовод за село Вуларитис, код Ђирокастра, као и за село Клеисари, такође код Ђирокастра! Не би нам такође дошла на ум помисао да осавременимо електричну мрежу у неком месту, а то је учињено у Георгутсату код Ђирокастра!
Ова Црква се може и похвалити (зашто да не?) да је 2008. г., после трагедије у Гердецу, кад је од заостале муниције из комунистичког времена 27 људи изгубило живот, сместа послала добровољце и материјалну помоћ. Обновила је и једно обданиште разорено недалеко од фабрике оружја где се десила трагедија. . Прикупљала је помоћ за сиромашне православне Албанце, али је помоћ слала и у иностранство. И за време поплава на северу земље Црква је слала изобилну помоћ.
Културна делатност
Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови уметници, који обнављају традицију православног живописа.
У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД.
Споменули смо црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл.
Кад су у питању еколошки програми, треба споменути значајан семинар на тему „Обука професионалаца у циљу заштиту животне средине“, на којем се 25 лица (с високошколском дипломом) обучавало по еколошким питањима; предавања су држали професори биологије са универзитета у Тирани, Атини и Солуну. Посебна пажња је обраћена на еко системе у Звернецу, котлини Нарти и долини реке Вијоша.
Међцрквени односи
Албанска Црква учествује на свима састанцима и у активностима сестринских православних Цркава. Она је чланица Конференције европских цркава и Светског савета цркава: Архиепископ Анастасије је један од осам председника ова међуцрквене екуменске организације. Његово Блаженство је и почасни председник највеће међуверске организације у свету, „Религије за мир“.
Саборна црква Васкрсења Христовог
Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помесне православне Цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је приметити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у време атеистичког дивљања 1967. да би на њеном месту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву, можда неприкладнију, али – црквена имовина се не сме продавати ни конфисковати како је коме воља! Стари греси се морају окајати, што су учиниле и данашње албанске власти.
Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. Сама црква је ротунда која изгледом изражава идеју бесконачности (вечности). Купола је са унутрашње стране 26 м у пречнику и 23 м висока. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Приметио сам да у олтарском простору изнад горњег места где се обично изображава Причешће апостола, стоји изображено како Господ Христос изашиље апостоле са своје леве и десне стране на проповед у васцели свет. Кажу, замисао самог Архиепископа који је много година провео као мисионар у Уганди и Кенији.
Звоник је висок 46 метара, и израђен је по замисли самог Блажењејшег Архиепископа Анастасије. На његове четири стране виде се пасхалне свеће усмерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник.
Био сам задивљен и тзв. Културним и конференцијским центром у крипти цркве. Центар је амфитеатар и може сместити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Седишта су веома удобна, па можете заборавити да се налазите испод цркве.
Поред саме цркве, на јужној страни, изграђен је летњи амфитеатар, док је капела посвећена Рођењу Христовом; кад смо је посетили, осликавао ју је један уметник. Усред капеле на поду било је уграђено повеће стакло које је давало светло крипти испод, где се фактички и врше крштења.
Двор Светог синода и Архиепископије ове Цркве налази се на североисточној страни Саборне цркве; има три спрата изнад земље и два спрата испод. Зграда се архитектонски добро уклапа у градски амбијент, одн. у тај историјски део града у коме се налази, али му даје еволуционарне елементе 21. века.
Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м.
Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2001. године. Освећена је ове године и у њеном освећењу учествовао је и српски Патријарх Иринеј.
Наравно, поставља се питање колико има православних верника у Албанији кад су успели да остваре сва ова дела. Према подацима којима ова Црква располаже (матичне књиге рођених и крштених), православних има 24% становника ове земље, што је велики број. Рецимо, ако Драч на обали има 200.000 становника, од чега су 20 % православни, и да овде постоје две православне цркве, а уз то, има и римокатолика (15% у целој Албанији са јаком организацијом и школством), онда се не може говорити о овом граду као изразито муслиманском, нити о Албанији као муслиманској земљи, што се обично погрешно узима.
протођакон Радомир Ракић
