Александар Басараб, звонар Саборног храма у Бару: Звук звона смирује човјека и балансира његов духовни живот

Звонара на храму Светог Јована Владимира је, вјероватно, једина звонара на овим просторима на којој се звони ручно, каже звонар саборног храма у Бару Александар Басараб. Он објашњава да се на храму, за сада, налази једанаест звона, од којих је највеће тешко 800 а најмање између 10-12 килограма, што све скупа чини звучни ред у којем су распоређени тонови од најнижег до највисочијег.

-На овим звонима се могу звонити различите мелодије као што су химна Светом Сави, тропар Светом Јовану Владимиру. За ручно звоњење је, у суштини, важно не толико мелодијско колико ритмичко-мелодијско звоњење, јер звона у суштини служе за оглашавање најважнијих временских догађаја у литургијском животу, као што је почетак свете Литургије. Смисао је у томе да сав вјерни народ, који живи у близини, када чује звона са храма обрати посебну пажњу, знајући да се ту дешава нешто врло важно.Такође, звона се користе и да обавијесте и најаве долазак архијереја, објашњава звонар Басараб смисао црквених звона.

Басараб додаје да су звона барског Саборног храма изливена у граду Вороњеж у Русији, и да то нису само метали у облику звона,већ су на њима изливени разни мотиви. -На највећем звону налази се лик Светог Јована Владимира, затим цитати из Јеванђеља и разни украси са православним мотивима, тако да се може рећи да су ова звона више умјетнички производи, због свог прелијепог изгледа.Сам тон и звук звона, по мишљењу научника и оних који се баве медицином, врло позитивно утиче на човјека, јер је у питању склоп тонова који је врло хармоничан и избалансиран, каже Басараб.

Басараб објашњава да само звоно не даје један звук већ више тонова, што је уравнотежујуће и на тај начин смирујуће, кроз свету Литургију и све оно што облагодаћује човјека, балансирајући његов духовни живот. -На храму у Бару налази се једанаест звона, подешених тако да њима може да управља један човјек,  јер се звони од најмањег до највећег са двије руке и обје ноге. Три најтежа и најдубља звона везана су на педале. Средњим звоном управља се лијевом руком, док се десном одједном може звонити на чак четири звона различите висине, објашњава звонар Саборног храма Светог Јована Вадимира у Бару, додајући да су ритмичке композиције толико разноврсне због безброј звонова.

Басараб наглашава да је од свих православних земаља та традиција  најразвијенија у Русији, јер тамо постоји традиција звона, на примјер посебно звоно које оглашава долазак архијереја, посебно за водоосвећење... У Русији постоје различите врсте звоњења, док је на барском Саборном храму комбинована и једна и друга традиција. -Звона на Саборном храму у Бару монтирао је звонар из Санкт Петерсбурга. Док звона још нису била на звонари већ доље на плочи, он је показао како се њима рукује, објашњавајући нам те традиције, које су биле нека његова школа. Затим је дошао други звонар, који живи пар хиљада километара јужније из Москве, који нам је показао своју школу, много енергичнију и веселију. Ипак, и један и други звонар подвукли су да је добар звон више ритмичке него мелодијске природе, каже звонар Саборног храма у Бару.

Басараб додаје да се по томе разликује православно од римокатоличког звоњења, гдје се, у већини цркава, користе специјалне направе, такозвани каралион, тако да се буквално свира као на клавиру. Тако долази до различитих мелодија,  али на тај начин, у суштини, не обавјештавамо  вјернике о неком догађају већ их само забављамо. -Нијесам истраживао, али мислим да је Саборни храм у Бару једини храм на овим просторима на коме се не звони механички већ ручно. Начин звоњаве потпуно се разликује од механичког звона. Језик удара у само тијело звона и, повлачећи се, ствара звук. Чак је и тај звук другачији од звука звона у римокатоличкој цркви, гдје се тијело звона окреће и удара у језик, тако да звук испада онако оштар,а јачина је увијек једнака и монотона. То становници Бара могу да чују и упореде, каже Басараб.

-С обзиром да се звони руком, самим тим што једном удариш јаче, други пут слабије, добија се та нека природна разлика. На примјер на Божић, празник Рођења Господа нашега Исуса Христа, који је весео, радостан празник, можеш да звониш весело, радосно. Али пред службу Божију посвећену неким трагичним догађајима, које обележавамо, мораш да звониш потпуно у таквом духу, духу тог празника. Ја почнем од мирнијег тона, тужнијег карактера, додајући, мало по мало, неко друго звоно, које даје радосну боју, завршивши све, опет,у неком торжеству Православља, објашњава Александар Басараб звонар Саборног храа Светог Јована Владимира у Бару.

Слободанка Грдинић, Жељко Ђуровић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Фото: Жељко Ђуровић