Александар Нећак, Председник Савеза јеврејских општина Србије - Интервју дат Људмили Стојковић
Уводна напомена
Као учесник свих досадашњих многобројних преговора и разговора, као и малобројних, махом неостварених договора око враћања отете имовине наше Цркве и осталих традиционалних Цркава и верских заједница, могу само да потврдим истинитост свих навода у интервјуу г. Александра Нећака. Потпуна безобзирност и лицемерје извршне власти, одсуство елементарно одговорног и моралног понашања, гажење Устава и закона, наредбе потчињенима да крше важећи закон (злогласни акт Диане Драгутиновић), свесно обмањивање јавности, покушај да се дезинформишу европске институције у Бриселу (унапред осуђен на неуспех), грубо цензурисање и медијска блокада јавних наступа представникâ Цркава и верских заједница, и тако даље, и тако редом – све су то чињенице, колико непобитне толико и жалосне. Сведочење г. Нећака долепотписани ће поткрепити и делимично допунити са још два-три „бисера” из предугачке неславне збирке.
Скупштинску расправу о нацрту закона о општој реституцији цео дан су заинтересовани могли да прате на телевизији. Увече, у наставку, када је много мање посланика присутно у Скупштини, вођена је дискусија о изменама и допунама важећег, али од саме Владе блокираног Закона о враћању отете црквене имовине, при чему су те измене и допуне припремљене тајно и подмукло, заверенички, током лета, без праве јавне расправе и, наравно, без узимања у обзир мишљења непосредно заинтересованих и тангираних, тојест самих Цркава и верских заједница. Али то није све: нечијом одлуком или одлучном и одлучујућом сугестијом „Јавном сервису европске Србије” (!), овај део скупштинске расправе се не преноси непосредно него се после поноћи – у прави час, хајдуци! – преноси снимак расправе. Господин Ђелић би, претпостављам, хладнокрвно, не трепнувши, изјавио да је то случајност или програмска одлука саме Телевизије, али би притом био исто толико убедљив и веродостојан колико је био и онда када је изјавио да доказ за непримењивост начела заменске реституције за оштећене грађане можемо видети у чињеници да оно ниједампут није примењено ни за Цркве и верске заједнице. Мудро је, дабоме, прећутао да није примењено не зато што је по себи непримењиво него зато што је извршна власт противуставно, незаконито и бестидно одлучила да забрани примену одредбе о заменској реституцији и о обештећењу у важећем закону (писмо госпође Драгутиновић и увођење „у игру” чинилаца које закон не предвиђа, као што су сагласност досадашњега корисника, мишљење јавног правобраниоца, став Министарства пољопривреде и слично).
Поменути истинољубиви утицајни припадник владајуће елите стално се хвали како за све што ради и говори има покриће и одобравање у Бриселу. То је тачно онолико колико је тачно и то да је барон Минхаузен сâм себе ухватио за косу, повукао снажно навише и извукао се из каљуге у којој се давио. Не понављајући овде изјаву известиоца Европске Уније, г. Кацина, подсетићу само на онај њен део у којем се каже да нико, па ни Влада Србије, не може „шетати Европску Унију”. Не знам да ли се г. Ђелић хвалио и позитивним мишљењем Венецијанске комисије, без којег његови закони сигурно падају на бриселском испиту, или је бар ту схватио да је мудрије макар једампут прећутати него свашта јавно зборити. Зато наводим, за сваки случај, да је о свом законодавном пројекту обавестио ту комисију и послао јој текст, али је, једнако мудро, заборавио да затражи њено мишљење о тексту. Надам се да ме г. Ђелић неће, по овоме, угонити у лаж, а уколико то ипак покуша, или г. Нећак или ја одмах ћемо, са задовољством, објавити писмо Венецијанске комисије на ту тему, у изворнику и у пристојном српском преводу.
Овде је Родос, овде сви имамо могућност за једини прави дијалектички скок – скок из лажи у истину, из неправде у правду, из ускогрудих комбинаторика на ширину слободе, што даље од нечастивог и његових замки, а што ближе Богу и свему што је Њему угодно.
Епископ бачки Иринеј
Господине Ђелићу, Јевреји ће у вашем
нацрту препознати нацистичке законе
То га је узнемирило и бранио се да то није фер и да га називам нацистом. Рекао сам му: “Никада вас не бих назвао нацистом, али Ваш закон има сличности јер одузимате јеврејску имовину.”
Предложени Нацрт закона о реституцији и измене и допуне Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама изазвали су жустре полемике у јавности. Александар Нећак, председник Савеза јеврејских општина Србије, каже да је Јеврејској заједници у Србији, по још важећем Закону о враћању имовине Црквама и верским заједницама, од имовине која је пријављена враћено само четири одсто, и то скоро све у Суботици захваљујући локалној самоуправи. Пре него што је одговорио на питање које се односило на очекивања од реституције, Нећак је подсетио да од 2004. године чека јавну расправу о овом закону и никада, за све ово време, нису имали прилике да имају текст закона о коме се дискутује, али упућује и критике на рачун потпредседника владе Божидара Ђелића.
“Ђелић је пробао да Јеврејску заједницу потпуно изостави из јавне дискусије о овом Нацрту закона о реституцији. Замолио сам неке своје пријатеље преко границе да легалним путем утичу на њега да нас позове. На тако уговорени први састанак каснио је скоро пола сата и прво што ми је рекао било је: ‘Морао сам са вама да се видим, јер су ми то наредили из Америке.’ Одговорио сам му: ‘Нисте морали’, и тако пробао да заштитим и његов интегритет. Друга његова реченица била је: ‘Све што будете тражили, нећете добити.’ Онда сам рекао: ‘Па добро, ако је то тако, зашто смо онда и долазили? Хвала на киселој води и довиђења’, али после тактизирања и надмудривања ипак смо остали и наставили разговор. Наши захтеви нису се променили од 2004. године”.
МИНИСТАРКИН ПОЗИВ НА КРШЕЊЕ ЗАКОНА
Нећак подсећа и да је Диана Драгутиновић, бивша министарка финансија, Владимиру Тодоровићу, директору Дирекције за реституцију, 19. августа 2008. године упутила допис број 021-01-42/2008-08 следеће садржине: “У наредном периоду следи доношење Закона о денационализацији, у коме ће се у јавном интересу предвидети умањење обештећења бивших власника одузете имовине у односу на пуну вредност имовине, а накнада у облику друге непокретности имаће карактер обештећења, а не реституције, што ће учинити неопходним и истоветне измене и допуне Закона о враћању (реституцији) имовине Црквама и верским заједницама. Стога, као министарство надлежно за предлагање аката у вези са денационализацијом, указујемо да за сада не би требало доносити решења о новчаном обештећењу, односно враћању друге одговарајуће имовине Црквама и верским заједницама, с обзиром на то да би они била у нескладу са напред наведеним принципима будућег закона, а морала би да се примене и на остале случајеве које ће уредити Закон о денационализацији,” наводи се у допису који је министарка Драгутиновић срочила само три месеца од формирања владе у мају 2008. године.
Шта сте тражили?
Тражили смо да се закон примењује на имовину одузету од 1941, а не од 1945. године, јер је јеврејска имовина у Србији одузимана од 1941. године. Терезинска декларација усвојена је 2009. године и ту стоји да се јеврејска имовина, одузета у време холокауста, рачуна од 1933. године до краја Другог светског рата. Ђелић је то одбацио, без могућности да о томе дискутујемо.
Са којим образложењем?
Није био спреман да нам објасни зашто то не може да прихвати и да образложи свој став. Одбијао је то. Само је понављао да 1941. година не долази у обзир. Онда сам рекао да је то рехабилитација Милана Недића и, наравно, свих оних којима је та имовина припала по његовим одредбама. Тражили смо да људи који су се под притиском од 1948. до 1953. године иселили у Израел, одрекли се југословенског држављанства и аутоматски изгубили своју имовину, буду изједначени са свим грађанима Србије и да имају право да поднесу захтев као и сви други. На то нам је одговорено да је у Нацрт закона о реституцији ушла клаузула реципроцитета између Израела и Србије, те да можемо и ми то да прихватимо. То је потпуни апсурд и замајавање. Понуђено ми је да се сви ти људи обрате суду овде у Србији и да докажу да су морали да се одрекну имовине, па ће тек онда моћи да је добију. У Нацрту закона спомиње се повратак непокретне и покретне имовине, а рок за њено пријављивање је две године. Пошто је наша покретна имовина опљачкана, рок треба да буде померен на петнаест година. Ми не знамо где су те ствари и потребно је време да се оне пронађу. Баш сада имамо један случај: открило се да је једна украдена слика, која је припадала Гебелсовој колекцији, код нас у Народном музеју.
Разговарајући о нашем захтеву да морају да се одвоје средства од којих ћемо ми да живимо, он се дословце позвао на то да он у одређеном смислу има сагласност Председника Републике. Управо због тога пишем отворено писмо Председнику, јер не верујем у то да је Председник сагласан са тим да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар и да се купује улазница Србији за чланство у ЕТФ-у.
Који је био ваш најважнији захтев?
Најважнији захтев био је да се од имовине која је припадала Јеврејима који су побијени формира фонд који би служио искључиво за живот јеврејске заједнице у Србији. Притом смо врло децидно навели да ми не тражимо потпун износ тог фонда, који по нама износи преко 550 милиона евра, већ један мали део, колико је потребно да намиримо најважније потребе. Ми, на пример, имамо музеј за који држава не даје ни динара, а нас кошта негде око шест милиона годишње. Имамо архив од једног километра документације и ту се налазила документација када се водио случај Валдхајм. У том архиву има вредних ствари и то треба сачувати. Они нас терају да ми то све запустимо, поготово што имамо споразум са јеврејским заједницама бивших југословенских република, јер је то заједнички музеј, и ако ми не можемо да га одржавамо, морамо свакој републици да вратимо њено. То нико не узима у обзир, а можда Републици Србији и не треба Јеврејски историјски музеј и архив. Имамо верске службе, верско образовање, учење језика. Издајемо велики број књига и публикација, које су углавном истраживачко-научног карактера. Имамо свој сајт, билтен, а и наша деца треба да похађају нека забавишта, обданишта. Имамо најстарији књижевни наградни конкурс у земљи, стар више од пола века, и тај конкурс се финансира искључиво из средстава која сами скупљамо. Све то треба да угасимо и да напустимо просторије где живимо, јер не можемо да плаћамо ни струју, ни воду, ни друге трошкове.
ЖИВА ДИПЛОМАТСКА АКТИВНОСТ
“Обићи ћемо све посланичке клубове у Скупштини Србије и тражићемо да се овакав предлог закона не усвоји. Ако се овај закон не усвоји, Србија неће ући у Европску унију. Ђелић ставља улазак Србије у ЕУ на једну страну, а са друге стране неке ситне приватне економске интересе, не његове него других, јер се то односи на једну мању групу људи. Обићи ћемо поново амбасадоре водећих европских земаља у Србији, а које су чланице ЕУ. Од свих њих добили смо потврдан одговор и све то ће се завршити тако што ће наша делегација Цркава и верских заједница путовати у Брисел, где ћемо имати разговоре са представницима свих религија, као и са истакнутим политичким званичницима. Мислим да ће закон бити усвојен, али да ће Ђелић, то јест влада, морати да одустане од неких својих предлога. Ову одредбу о Старом Сајмишту мислим да нико неће смети да прихвати”, сматра Нећак.
Да ли вам је понуђено нешто друго?
Ђелић је понудио једно соломонско решење – да се формира фонд од којег ће да се финансира подизање Меморијалног центра за холокауст на Старом Сајмишту. Он то одлучује и Влада Србије прихвата, а нас нико не пита, нити се са нама договара.
Да ли је тачно да је због тога недавно Србију посетио амбасадор Америке за холокауст Дејвидсон?
Дејвидсон је са делегацијом прво са нама разговарао, па је после тога отишао на састанак са Ђелићем. Ми смо му објаснили да немамо ништа против тога да се формира један фонд из којег ће један део средстава припасти Савезу јеврејских општина Србије, односно Извршном одбору на управљање.
Недавно сте изашли у јавност са тврдњом да Ђелић има неки други план са имовином Јевреја. Какав је то план?
Србија се годинама труди да постане пуноправан члан ЕТФ-а, то је Међународна организација за сећање, истраживање и едукацију у вези са холокаустом. Србија, то мора да се зна, сада треба да буде примљена уместо да је у организацији која је основала ЕТФ, с обзиром на жртве које је поднела и што је била на победничкој страни све време рата. Она је себи дозволила да о томе да ли ће или неће бити примљена у ту организацију одлучују земље које су биле на другој страни. Био сам у државној делегацији, то сам одбио, али сада поготово одбијам после оваквог Ђелићевог односа према нама. Он хоће средствима од опљачкане јеврејске имовине да купи Србији улазницу у ту организацију, што је, по мени, крајње неморално. Наравно да ћу о томе обавестити наше менторе, израелску и америчку делегацију, и указаћу на овај проблем, па ако се они сложе, Боже мој, али не верујем да ће то прогутати. У Терезинској декларацији дословце стоји да је то обавеза државе, а не јеврејске заједнице.
ЈЕВРЕЈСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ ВРАЋЕНО САМО ОКО ЧЕТИРИ ОДСТО ИМОВИНЕ
По још важећем Закону о враћању имовине Црквама и верским заједницама, од целокупне одузете имовине која је пријављена Јеврејској заједници враћено је само четири одсто. Зграда у Улици краља Петра 71 у Београду, у којој је седиште Савеза јеврејских општина, није враћена; враћена су само два стана која су припадала Црквеној општини. “Захваљујући великом разумевању локалне самоуправе и одличној сарадњи са јеврејском општином, у Суботици је малтене све враћено. У Новом Саду је тражено земљиште испод синагоге, зграда ТВ Војводине, балетска школа и још неки објекти. Што се тиче синагоге у Земуну, почели смо договоре око тога да општини дамо јеврејску имовину у Земуну, а они нама синагогу. Џентлменске разговоре о томе водићемо са Николићем”, каже Нећак.
Шта је ту спорно?
Спорно је то што ће на Старом Сајмишту да подигну споменик Јеврејима, а не и Србима и другима који су ту страдали. Проблем је што се у народу ствара зла крв таквим поступцима.
Шта имате да кажете о лимиту од 500.000 евра по власнику, било о којој вредности и обиму имовине да је реч?
Ђелић је у свом обраћању нацији тврдио да Србија нема довољно финансијских капацитета, односно могућности да врати имовину. Доказујем, и не само ја већ и многи, на основу разних докумената из владе, Републичке дирекције за имовину и других институција, да то није тачно. Једноставно, не постоји политичка воља да се то уради.
Зашто?
На то питање имате одговор господина Јелка Кацина, известиоца Европског парламента. Он каже да је то већ виђено, “да је то спрега између владе, организованог криминала и тајкуна”. Тако ће се, подметањем закона који ће морати да претрпи разноразне промене, купити време. За то време ће продати имовину која њему не припада и даће Европи врло “логично” објашњење да имовина сада припада приватним лицима и да је не могу сада од приватног лица узети. Зато се из постојећег Закона о враћању имовине Црквама и верским заједницама укида клаузула да постоји натурална супституција. Ако је продао моју имовину и не може да ми је врати, дужан је да ми да нешто друго еквивалентне вредности што је државно, а он то неће.
Откуда Ђелић одједном у овој проблематици око реституције?
Он ми је сâм отворено рекао да су њему увалили врућ кромпир, а ја, наравно, не могу то да прихватим. С друге стране, ми стално говоримо Ђелић, а у ствари ту постоји тим који то ради, а остала имена се крију као да су на тајном задатку, а не људи који раде легалан предлог закона, а које бисмо ми могли да питамо нешто. Разговарајући о нашем захтеву да морају да се одвоје средства од којих ћемо ми да живимо, он се дословце позвао на то да он у одређеном смислу има сагласност Председника Републике. Управо због тога пишем отворено писмо Председнику, јер не верујем у то да је Председник сагласан са тим да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар и да се купује улазница Србији за чланство у ЕТФ-у.
Да ли су се догодиле и неке позитивне ствари у току ове борбе за бољи и праведнији закон о реституцији?
Позитивно је то, а што се никада пре није десило, да су све Цркве и верске заједнице у Србији јединствене у захтевима и стале су све иза захтева јеврејске заједнице. Заједно са нама сада су и представници удружењâ грађана који потражују одузету имовину. Најзад смо успели, и сви смо заједно, и наступаћемо као блок.
ШТА СЕ ПОТРАЖУЈЕ
Јеврејска заједница у поступку реституције поднела је 520 захтева којима тражи повраћај 199 хектарâ земљишта, од чега 182 хектара пољопривредног и 17 хектарâ грађевинског земљишта, као и 63 пословна објекта укупне површине 16.036 квадратних метара и 205 стамбених објеката површине 18.260 квадратних метара и још 59 гробаља.
Какви су вам планови?
Дејвидсона сам замолио, с обзиром на то да се наше изјаве за јавност цензуришу, скраћују и у бесмисленом облику објављују, да нам помогне и да нам пошаље репортера који нема аутоцензуру, нити било коју другу цензуру и притиске, и који ће објавити свету шта Цркве и верске заједнице овде раде, какве проблеме имају и који су њихови легални и оправдани захтеви. Ово је била трећа заједничка конференција, на свакој је било по седам-осам камера и десетак-петнаестак новинара. Ни у једном од извештајâ о њима не можете да нађете континуирану мисао: увек је исцепкано и објаве само по једно парче, из ког читаоци и гледаоци не могу да створе комплетну слику оног шта ми у ствари хоћемо и тражимо.
Да ли је стварно тако страшно стање у медијима у Србији да сте ви морали Дејвидсона да молите да вам помогне преко неког од медија из Америке, како бисте показали шта се стварно догађа?
Јесте. Апсолутна блокада, а то није само моје мишљење већ и мишљење свих нас из Цркава и верских заједница. На нашој трећој заједничкој конференцији рекао сам да сам захвалан новинарима што нас прате и што долазе, али да им се дивим на упорности да пишу текстове који се не објављују.
Шта вас још љути?
У јавности се пласирају информације да ћемо да се обогатимо и да ћемо да ојадимо Србију, а то нас много и љути и вређа. Враћање имовине у натури неће коштати Србију ништа. Напротив, сви ми који добијемо имовину почећемо да плаћамо порез, јер нико није тако луд да плаћа порез на имовину, а да она лежи као мртав капитал. На земљишту ће се градити, фабрике ће се пуштати у погон и сигурно неће стајати као што сада све стоји. Имате више од педесет одсто обрадивог земљишта у државном поседу које нико не обрађује јер држава самој себи не плаћа порез. Уместо натуралне реституције, којом држава не би изгубила већ добила, предлажу се обвезнице које немају одакле да се добију сем од пореза, а то значи директно на терет грађана Србије. Ми се боримо против тога. Јер, зашто би мој комшија мене гледао попреко зато што плаћа порез да бих ја добио делић своје имовине, уместо да ми врате имовину и да ја плаћам порез, па да и мој комшија боље живи?
Да ли је то помало страх, не само од богаташâ него и од средње класе, која је у ствари темељ сваког стабилног друштва?
Мени то једино личи на то да они само брину о себи и да их ништа не интересује, ни средња, ни нижа, ни виша класа. Њих једино интересују они сами. Они нама одређују по принципу “не можете ви да добијете имовину да се обогатите” и постављају лимит, али нико од њих не говори о томе колико они имају имовине и богатства. За њих и за тајкуне нема лимита. Апсолутно се ради о немању политичке воље за добро решење, јер овај Нацрт закона наноси штету директно Републици Србији, њеним грађанима и њеном угледу. То није део закона, он ту предлаже да ће обештећење бити регулисано посебним законом, и очекује да му верујемо на часну пионирску реч.
Иначе, у предлогу Нацрта закона дословце пише “да ће се враћање имовине јеврејских породица, жртава холокауста, уредити посебним законом, тако да се формира...” То је све што се у њему односи на Јевреје у Србији. Пошто спомиње холокауст у првој реченици, он мисли да ћемо ми поверовати да је то меморијални центар за нас. Моја порука Ђелићу јесте да ми је потпуно јасно да је он то предложио влади, а влада усвојила. Ако уопште показују симпатију за Јевреје, показују је много више за мртве Јевреје него за живе, па претпостављамо да се овај меморијални центар припрема за све нас, јер ћемо тамо завршити. Овакав став у предлогу закона не може да користи угледу Србије. Напротив, наноси велику штету.
Шта је Ђелић обећао амбасадору Дејвидсону?
Обећао му је, округло па на ћоше, да ће размотрити, имати у виду, и да ће оформити тај фамозни фонд, али није рекао да ће оформити овакав фонд. Дејвидсону није рекао да у закон неће унети 1941. годину, још мање шта су им стварне намере. Из неког разлога, Ђелић и цела влада не желе да се спомиње та година. Потпредседник Владе Србије предлаже да се од опљачкане јеврејске имовине гради Меморијални центар. Рекао сам: “Господине Ђелићу, сви Јевреји у Србији ће у вашем нацрту препознати нацистичке законе.” То га је узнемирило и бранио се да то није фер и да га називам нацистом. Рекао сам му: “Никада вас не бих назвао нацистом, али ваш закон има сличности са њиховим законима јер одузимате јеврејску имовину.” Тврдим да ће ова реченица имати јаког ефекта у иностранству, најпре код пријатељâ, који ће добронамерно да нас критикују, а још више код оних других, који ће рећи да је то та демократска Србија која узима имовину од Јевреја да би градила.
Зашто је то тако? Па зар у време комунизма и ентузијазма у подизању споменика нико није покушао да подигне споменик?
Од 1944. године до Титове смрти имали смо, ‘ајде да кажемо, комунизам, затим режим Слободана Милошевића, који је био популистички, а сад имамо демократски. Сва та три режима се идеолошки разликују, али то је нешто у менталитету, однос према жртвама. Нико из Србије није дигао глас када је Јасеновац сравњен са земљом и уређен тако да изгледа као најбоље голф-
-игралиште. Ми смо ћутали, а ту је побијено највише Срба, па Јевреја, Рома... То је такозвана политичка историја која је гурала под тепих злочине зарад неког лажног братства и јединства, а то се осветило тако што нам је све експлодирало у лице, па имамо нове злочине, нова крварења. Ми никада нисмо обележили Старо Сајмиште и сад Европа притиска, пошто ћемо имати Међународну конференцију у Београду, где ће страни експерти, стручњаци, и наши историчари говорити о томе, јер то је једино место у Европи које никада није обележено. То није ни хришћански, то је антицивилизацијски, нема никакве везе ни са чим, то је просто један немар.
Редактура текста: епископ бачки Иринеј
Извор: Akter бр. 102, 19. септембар 2011, стр. 6 – 9.
