Александријски Патријарх Теодор: Тероризам је највећа пошаст данашњег човечанства

„Теодор II, милошћу Божјом Папа и Патријарх Александрије и све Африке, пунини Нашег апостолског и патријарашког престола: благодат и милост и мир од Васкрслог Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа“

„... Својим Крстом и Васкрсењем Спаситељ наш Исус Христос још једном је учинио човека пријемником божанства. Подарио му је нешто веће чак од самог чина стваралаштва – усвојење. Човеку је подарена способност да постане чедо Божје. Међутим, задржао је заувек слободу да прихвати или одбаци овај божански дар. Све од тада човекова употреба слободне воље код неких осветљава, а код других замрачује стазу која води обожењу и спасењу.

 У наше доба тероризам је један од најстрашнијих видова прљања лика Божјег у човеку. Систематска употреба или претња употребом насиља, изнад и преко сваке логичке границе и сваког смисла, шокира, шири страх и поражава људске животе. Стварање осећаја да ниси безбедан спутава истину да имаш право на живот и нарушава заједничарење с другима као људима створеним по лику Божјем. Постојање престаје да се доживљава као сапостојање; опстанак се више не  схвата као саживот.  Богоуподобљавање личи на утопију, јер га онемогућава мора страха.

 И док Бог, као Творац и Саздатељ људске природе, одређује да је слобода чин љубави и одговорности, терориста погрешно тумачи слободу као самовољну одлуку. Он не чини оно што жели да чини, не прихвата своју одговорност и не подноси рачун за чинове свога слободног избора. Напротив, чини како му је воља, а оптерећује своје ближње последицама својих избора.

 Словесно стадо Патријаршије Александрије и све Африке често доживи лудост тероризма. Александријска Црква одбацује тероризам као бледи израз  моралног саучесништва идеологије и насиља. Као непогрешиви тумач Њега који нам није понудио идеологије, него је, штавише, Својим животом и смрћу оваплотио слободу као уважавање других, наша Црква негује љубав као највишу жртву. Она непоколебиво проповеда своју веру у Божје снисхођење, који је „толико заволео овај свет да је дао и Сина свог Јединородног“ (Јн 3,16). Она благонаклоно дела на уклањању оног слепог инстинкта насиља из људске душе и на васпостављању људске душе као обитавалишта Божјег.

           Моја предрага браћо и сестре,

Пастирствујући међу својом сабраћом,  људима у Африци свих ових година, схватио сам да ако се људски род може учити да мрзи, утолико лакше се може учити на воли. Ово је права, искрена љубав, пошто је Бог зачео љубав у нашим срцима на самом почетку путовања човековог кроз историју. И не заборавите ово: човек може рећи не Богу, али Бог никад не каже не човеку, и Он непрекидно чека да слободно одговоримо на Његов позив!...“

Извор: Александријска Патријаршија

Превод са енглеског: протођакон Радомир Ракић