Архиепископ Анастасије, љубитељ науке који је постао апостол мира

Познат по свом пријатељском, мирољубивом ставу и својим инспиративним говорима, ништа не изгледа немогуће за овог човека.  Он се борио и суочио са многобројним недаћама укључујући тешку болест и прогон, и затим су га замолили да преузме ново место кад је имао 62 године. Он се посветио земљи чији језик и култура су му били непознати, стигавши у једину званично проглашену атеистичку државу, где су од њега затражили да васпостави Цркву.

У Тирани је 24 година касније угостио семинар Глобалног хришћанског форума (GCF) од 1. до 5. новембра. Тамо се 150 високорангираних великодостојника и представника различитих црквених традиција из више од 60 земаља окупило да би слушали и научили, и да би били у солидарности са Црквама и хришћанима који искусили дискриминацију и прогон у данашњем свету. „То је плод нашег заједничког рада у Албанији,“ рекао је Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније Анастасије.

Архиепископ је пристао да дâ интервју за новински портал Светског савета Цркава (ССЦ). Овај разговор је вођен у резиденцији Архиепископа у Тирани.

Апостол мира и помирења, од када смо га срели 1997. године,  један је од мојих највећих узора. Знам, ја сам један од ретких који ово мисли. Срели смо се у канцеларији његове резиденције дан након његовог 86. рођендана. Он ме срдачно дочекао, понудивши ме грчком кафом и колачима. Соба за пријем је имала топле тонове, цвеће и иконе. Она прича животну причу Архиепископа Анастасија, која овде делује и кад је била понекад и опасна. Двоструко застакљено стакло зауставило је метак док је био у пуном лету ка њему. Гађао га је снајпер током политичких превирања 1997. године, која су гурнула углавном већински муслиманску Албанију у хаос, замало одневши живот Архиепископу. „Ја чувам прозор“, рекао је Архиепископ Анастасије, „да би ме подсетио да живот може да се оконча за секунду. Не смемо да губимо ниједан дан.“

Мало људи користи своје дане као Архиепископ Анастасије. Крхк али енергичан, он је провео последње 24 године превазилазивши велике препреке да би постигао скоро чудо у једној од најсиромашнијих држава Европе.

Од Грчке до Африке и Албаније

Рођен у религиозној породици  у Пиреју, у Грчкој, 4. новембра 1929 , као дечак био је заинтересован за науку, али су му се интересовања променила после четири године нацистичке окупације Грчке. То је довело до страха, уништавања и ужаса Другог светског рата. Схватио је да једини начин да нађе смисао патње јесте радом за вечни покој, до чега може доћи само преко Исуса Христа. Он је посветио свој живот и каријеру испуњењу Христове заповести.

Његова званична титула гласи: Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније, али се Анастасије некад назива и Архиепископом Тиране и свега. Али није титула оно на шта се она односи. „Ја сам свачији Архиепископ. За нас је свака особа брат или сестра. Црква није сама за себе. Она је за сав народ.“

Током 1990-тих, око 160.000 људи је нестало у насиљу широм Балканског полуострва. Мада се сукоби углавном тицали етничких разлика, религија је играла критичну улогу у тространом рату који је упетљао православне хришћане, римокатолике и муслимане. Архиепископ је открио, ускоро после доласка у Албанију 1992. године, да његова улога није само да просто руководи Православном Црквом у Албанији. „Морате имати на уму да Албанија има веома мало искуства са тим како је бити независна држава и још мање са слободом.“ Током комунистичке ере, од 1945. до 1990. године, Албанија, која је само северно од Грчке, постала је једина земља на свету која је забранила све верске активности. Само дело да се неко прекрсти могло је довести до затвора. Свака црква, џамија и синагога су уништене или преобраћене за секуларну употребу, јер су Албанци, којих сад има око три милиона, били изоловани од остатка света.

Архиепископ се присећа: „Албанска држава је створена 1912-1913. године. 25 година се покушавало да се изгради држава у европској најсиромашнијој земљи. У таквом окружењу је неопходно размишљати у ширим оквирима, о друштвеном развоју као целини, не у оквиру деценија већ векова... Морало се размишљати шта то значи бити слободан.“

Ако имаш вере, остани и бори се

Након што је комунизам пао, 1991. године Васељенски Патријарх цариградски одлучио је да пошаље Архиепископа Анастасија у Албанију да извештава о религијској ситуацији у овој земљи. Он је пронашао 1.600 срушених цркава и само 22 остарела свештеника који су били још увек живи од 440 који су служили у Албанији пре комунизма. Албанци су, међутим, били жељни верских слобода и многи су се окупљали на службама у пољима где ништа није остало од њихових претходних цркава осим сломљених звона.

Он је видео очај на лицима Албанаца. „Мислио сам: ко ће помоћи овим људима? Ко ће им дати наду?“ Рекао сам себи: „Ако имаш вере, остани и бори се. Ако немаш, иди кући!“ Тако да сам ја остао. Током следеће деценије Архиепископ Анастасије се борио да победи векове етничког и верског непријатељства е да би зановио Цркву широм земље.

Архиепископ Анастасије истиче: „Подигнуто је око 150 нових цркава (и великих и малих), 60 цркава и манастира, иначе уписаних као културни споменици, рестаурисани су и обновљени, а око 160 цркава је поправљено. Више од 70 зграда је купљено, саграђено и реконструисано да бисмо створили вртиће, омладинске центре, здравствене центре, митрополитска седишта, болничке домове, радионице, народне кухиње и др. Све заједно има више од 460 грађевинских пројеката.“

Све врсте образовања су битни за Архиепископа. „Образовање је много више од књига које се читају и чињеница које се памте. Циљ мора да буде да се помогне духовној изградињ људи који не само да су интелектуално способни или вешти у одређеним специјалностима, него и мотивисани поштовањем и љубављу, а не похлепом и страхом,“ он примећује.

„Бог нам није дао дух страха. Они који се боје Бога, не боје се ничег више.“

Жене и младићи у Богословској академији

Образовање ради припреме мушких и жена за службу у Цркви постала је кључна брига Архиепископова.

„Ми се боримо са проблемом недостатка свештеника. Млади нараштаји су васпитавани у атеистичкој атмосфери, и после тога дошао је капиталистички сан који је учинио да се многи одлуче да оду у друге земље. Мирис новца је веома моћан. Постепено неки схватају да новац не доноси срећу, него срећа може само доћи из нечег много дубљег.

„Као што ћете приметити, нема само младића, него и жена у овој академији; можда трећина уписаних. Некад је главни посао жена био код куће, али сада они ступају у јавни живот, и Црква мора да искористи њихове таленте. Постоји пуно жена које су дипломирале на нашој Богословској академији и које играју важну улогу у активностима Цркве у Албанији, у харитативном раду,  као наставнице, у администрацији, на мисионарском делу, и тако даље. Ми бисмо постигли много мање без њих.“

Црква би требала да буде присутна

Архиепископ је истакао да Црква треба да буде присутна у свим областима живота. Он је увео нову здравствену негу, едукативне и развојне програме, културне и и друге пројекте неопходне за цивилизацију.

Он каже: „У свакој области живота морамо унети духовну димензију. Култура је много више од технологије! Пре свега, то је поштовање достојанства људи. Култура захтева поштовање Божјег стварања. Тамо где постоји, тамо је лепота.“

Први приоритет за Архиепископа су деца и млади људи.  „Отворили смо пуно обданишта, јаслице и школе. Једино жалим што не можемо да помогнемо већем броју младих. Чинимо шта можемо са особљем и простором који можемо да приуштимо.“

Када је Анастасије био рукоположен, отишао је у Африку. „Увече тога дана када сам био рукоположен у свештеника у мају 1964. године, летео сам у Уганду, о којој често размишљам, и са таквом чежњом. Мислио сам да ће Африка бити мој дом за пример у мом животу. Али маларија је окончала мој сан... То је био моје прво искуство близине смрти. Сећам се фразе која се обликовала у мојим мислима када сам помислио да ћу умрети: „Мој Господе, ти знаш да сам покушао да те волим.“ Онда сам заспао и следећег дана ми је било боље! Био је онда други напад када сам ишао у Женеву да присуствујем мисијској конференцији. Срећом доктори су били у могућности да идентификују болест и знали су да је лече. Када сам се довољно добро осећао да напустим болницу, рекли су ми да морам да заборавим на повратак у Африку.“ Архиепископ се вратио свом студирању, али није заборавио Африку. Са стипендијом, тражио је постдипломске студије у Немачкој.

Са стипендијом је кренуо на постдипломске студије у Немачкој, на Универзитет у Хамбургу, од 1965. до 1969. године. Специјализовао  се за Историју религије, али је студирао и етнологију, мисиологију и афричке студије. Његова дисертација је била „Духови Мбандве и оквир њиховог култа: Истраживање афричке религије Западне Уганде“.

Учешће у екуменским збивањима

Године 1969. Светски савет Цркава  је позвао Анастасија да прихвати место у Комисији за светско мисионарство и евангелизацију као „секретар за истраживање и однос са православним Црквама“. Он је касније постао први православни модератор Комисије за мисионарство  и евангелизацију (1984-91.),  руководећи Конференцијом Светског  мисионарства у Сан Антонију 1989. године.

Онда је у јануар 1991. Васељенска Патријаршија одлучила да поново успостави Цркву Албаније. Два мееца после његовог 61. рођендана, Анастасије је примио телефонски позив из Васељенске Патријаршије кад су га упитали да ли би ишао у Албанију да види да ли је ишта остало од Православне Цркве. Испрва то није било планирано као стални задатак, јер је био само циљ да се види да ли тамошња  Црква може да се оживи.

Он каже: “Само сам касније био упитан од стране власти Патријаршије да ли би био расположен да прихватим избор за Архиепископа Албаније. После једног периода размишљања и молитве, био сам отворен за то, под три услова. Прво, да то мора да буде јасно жеља православних у Албанији. Друго, да је то жеља Васељенске Патријаршије. Треће, да албанске власти прихватају ту одлуку. У супротном, ситуација Цркве била би много тежа. Мој одговор је био више-мање да прихватам! Био сам као Јона, тражио сам начин бекство! Али моја молитва је била: „Нека буде вољаТвоја“.

Он објашњава: „Православни народ је заиста вршио притисак да останем. Како сам могао да их одбијем? Како сам могао да кажем да имам другачије планове за остатак мог живота? Они су се молили за мене сваки дан. Останак у Албанији значило би склањање на страну сваке идеје коју сам имао око тога шта би радио са остатком мог живота. Имао сам у виду мирно пензионисање у Грчкој, држање предавања на универзитету и писање књига.“

„Било ми је важно не само да учим албански, него и да пазим на то да шта год кажем, да не кажем на начин да се може разумети, него да то лепо кажем.“

Црква - један од албанских најозбиљнијих инвеститора

Језичке вештине, образовање и црквене зграде су важне за епископа: „Црквене зграде су често много више него само грађевина за молитву. Када ми градимо или обнављамо цркву или манастир, често морамо да изградимо и пут.“

„Са свим нашим грађевинским пројектима Црква је постала значајан чинилац у економском развоју Албаније. Ми смо једни од албанских најозбиљнијих инвеститора и стваралаца радних места.“

Архиепископов најозбиљнији пројекат, на који он гледа као  круну његове мисије у Албанији. јесте што је поново изградио православни Саборни храм у Тирани који је заменио храм који су комунисти срушили. Име које је изабрао за храм оличава оно што је постигао за Православну Цркву у Албанији и албански народ – Васкрсење.

Васељенска визија изван Балкана

Међуверски дијалог, истиче он, није само једноставна размена речи. „Помаже то што сам у одбору ССЦ за дијалог са другим религијама, али оно што смо урадили јесте академско. Овде можете научити да је често најбољи дијалог у тишини; то је љубав без аргумената.“

Могли бисмо наставити да разговарамо сатима, али више представника медија чека напољу. Архиепископ је завршио са осмехом: „Ви треба само да радите свој посао са љубављу и скромношћу! Осећам се да сам и даље студент или мисионар  који ради на правди и миру!

Архиепископ др Анастасије (рођен Анастасије Јанулатос, 4. новембра 1929) јесте Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније, и као такав поглавар и председник Светог Синода Аутокефалне Православне Цркве Албаније;  професор је емеритус на Националном универзитету у Атини и почасни члан Атинске академије. Он делује као поглавар Албанске Цркве од 1992. године. У својим могућностима, обновио је Православну Аутокефалну Цркву Албаније из рушевина и иницирао важне доприносе у здравству, развојним пројектима, у хуманитарној помоћи, у култури, екологији и мировном раду. Од 1984. до 1991. Његово Блаженство Анастасије је био модератор Одбора ССЦ за Светско мисионарство и еванелизацију; од 2004. до 2013. године био је председник Светског Савета Цркава, од 1981. до 1990. делао је као Архиепископ источноафрички, где је организовао и развио православну мисију у Источној Африци; и од 1983. до 1986. био је декан Богословског факултета на Атинском универзитету. Почасније  председник Светске конференције религија за мир.

Извор: Светски савез Цркава (превео са енглеског Синиша Јовановић)