Арнолд Еш: Рим од Средњег века до ренесансе
Сви путеви воде у Рим, али ”Пут у ренесансни Рим води преко Фиренце”. У овој реченици је садржана поанта и фокус ауторове историографске визуре
Арнолд Еш живописно дочарава стогодишњу слику папског двора у Риму на динамичном прелазу из средњег века у Ренесансу. Концентрација је на великом расцепу из 1378.г. који је део средњег века до понтификата папе Сикста IV 1484.г. кад је већ ренесанса. Сто година у вечном граду није богзна колико време, али је то време дубокосежних преображаја: папа ће најзад постати суверен у граду у коме се налази његова катедра, привреда и друштво ће се оријентисати сходно двору, а хуманисти настоје да у Риму иницирају духовну метаноју учећи како ваља на нови начин гледати на антику. Религиозни живот добија у колориту благодарећи рекама поклоника и великом покрету све снажније духовности жена у лаичком апостолату. Као престоница западног хришћанства Рим добија и додатну димензију једног ”светског чвора” (Грегоровиус). Историја Рима је истовремено и историја света.
Аутор књиге осветљава црквену, социјалну, привредну и културну позадину и објашњава је из перспективе дуге традиције интернационалне историографије.
Око 1400.г. Рим је још имао античку инфраструктуру: оно што је помпезно називано Caput Mundi (глава света), био је бедни средњовековни мали град у руинама негдашње милионске метрополе и са својих 25.000 становника мањи од Фиренце или Венеције. Од некадашњих седам мостова на Тибру је остало само још три. А о стању Католичке Цркве и да се не говори.
Базилика Светог Петра је била пуста, а од папе ни трага ни гласа. Након деценијског изгнанства у Авињону постојале су понове папа, али никоји хришћанин није могао знати који је званично и канонски на снази. У расцепљеној Цркви су конкурисали двојица псеудо-папа о викаријат Христов на земљи, што је бацало сенку на веродостојност хришћанства.
Док су Фиреца, Венеција, Милано, чак и Ђенова и Сијена или Лука као средњовековни градови-државе цветали, дотле је Рим венуо. Његови основни приходи су били ”опроштајнице” из времена ”светих година” и прилози поклоника, трговина побожним предметима, промет у гостионицама/хотелима (конзум вина).
Живописно представља Еш како је папство у Риму, након своје слабости у 14. веку (италијански: Trecento), поново стало на ноге. Основи разлог је био превазиђена шизма. Концил у Констанцу је регулисао папство који је кроз кланове и локалне интересе одвео у шизму, јачајући снагу нове саборности (концилијаризма). Иако се тај дух концилијаризма није могао уврежити, папство је било спасено. За Рим је то значило да је у 15. веку (италијански: Quattrocento) он постао поново престоница хришћанског света. Какву је улогу имала Фиренца? Она је нудила know-how за папске финансије. Фирентинци су имали модерно банкарство и већ спретно владали умећем плаћања меницама и кредитима. Мимо банкарског умећа Фиренца је поседовала и културни капитал ренесансе. Књижевност, уметност, архитектура су постали средство инвестиције у престиж. Идеју уметничке репрезентације у Цркви откривају и папе, као на пример Никола V, Пије II или Сикст IV. Сада се новац давао за две ствари – ”за књиге и изградњу” (”libri e in murare”).
Ово Ешово дело омогућује дубоки увид у свакодневни живот ”малих људи” у времену великих културних метаморфоза вечног града, те га препоручујемо као поуздани извор свима који се баве историјом Рима.
протопрезвитер Зоран Андрић, Минхен
