Атос – изван овога света
Духовно путовање на Свету Гору Атонску пуно спокоја и поштовања
Документарни филм о светогорским манастирима који се приказује од 23. јуна на немачком језичком подручју
На полустрву Халкидики, на Атосу, на северу Грчке скривене су последње тајне европске културе. Атос, Света Гора, један од центара духовности Православне Цркве. Византијски цареви и турски султани, арапски пирати и латински крсташи, каталонски солдати и муслимански освајачи одређивали су политичку судбину Свете Горе. На 335 квадратних километара површине налази се Монашка република Света Гора (Άγιον Όρος), у којој живи око 2000 монаха. Игумани 20 манастира управљају овом аутономном res publica monastica.
Од маја до јула давне 1888.г. живео је међу монасима Хајнрих Брокхауз, лајпцишки историчар уметности, и писао о ”вечном миру” у монашкој заједници манастирā.
Тајанствена аура монашког општежића на овој хиљадугодишњој монашкој републици је генерацијама противника прогреса, романтичарима и идеалистима била идеално засићење жарке жеђи за мистиком. На 48 километара дугом, на појединим уским местима само пет киломатара широком острву Халкидики, шири се у виду испруженог прста. Двадесет манастира, 12 скитова и око 200 келија, напоредо са ”главним градом“ qua селом Карејoм са око 300 душа и неколико десетина отшелничких келија. Атос је Света Гора свих православних хришћана, религиозно средиште и најважнији поклонички циљ после Јерусалима. Атос је архаични антипод савременом свету у растућој нервозној убрзаности, сазерцатељно место манастирске тишине, у православној химнографији назван ”перивојем Богородичиним”.
Владимир Путин, принц Чарлс, надбискуп кентерберијски боравили су на њој. Иако не иде у категорију моћника овог света, међу њеним посетиоцима је и Петер Барделе, режисер и продуцент из Хамбурга. Андреас Мартин и Петер Берделе су аутори очаравајуће филмске документације насловљене: ”Атос – изван овога света. Духовно путовање на Свету Гору Атонску пуно спокоја и поштовања”, за чије је допуштење за снимање издато после многих поверљивих разговора. Поменимо у овом контексту да филмским тимовима BBC и National Geographic није пошло за руком, и мимо вишеструког настојања, да добију дозволу да снимају на Светој Гори. Монаси у својој аскетској молитвености, иначе скептични према новинарима, нерадо бивају објект пред објективима фотоапарата и филмских тимова. За боравак на Светој Гори добија се виза коју одобрава протос (административни настојатељ који се мења сходно утврђеном редоследу између манастира). Женама је ускраћен приступ још од 1045. године. Туристички бродови морају држати растојање од најмање 500 метара од обале Свете Горе.
Баределе вели да је овај пројект био ”тврд орах”. Но дугорочност пројекта је уродила позитивним плодом. Дубоки увид у току трогодишњег синимања отвара очаравајући животни космос побожних монаха. Снимци на врху Свете Горе - која се назива и Гора Светих - снимци празника и литија, као и једног рукоположења приказани су у овој филмској документацији.
Скрушеност живота и усклађеност молитвеног и литургијског темпа и манастирског послушања – печења хлеба, столарских радњи као pars pro toto - чине се данашњем модерном гледаоцу Запада неуобичајеним послушањима духовних заједница. Занимљиво је то што две хиљаде монаха на Светој Гори Атонској сами не потичу са ње – нико од њих није ту рођен, већ сви долазе из света у коме су за собом оставили своје родитеље, браћу или сестре. Иако је контакт са рођацима допуштен, њихову нову породицу сачињавају сабраћа монаси у манастирским општежићима.
Овај филм је, и мимо своје документарне интенције, ипак у својој глобалној синеастичкој естетици и поетици тихи славопој атонској спиритуалности. Питање о разлозима одлуке за монашко, аскетско и еремитско вођење живота аутор не поставља монасима, што би иначе било саобразно документарном приступу теми, већ оставља гледаоцима да сами у тишини и ритмичном дисању секвенци сами индуктивно изграде своју слику о овом предворју раја.
Протођакон ЗА
