Авраам − човек одлучне вере

Вером Авраам послуша кад би позван да пође у место које је имао да прими у наследство, и пође не знајући куда иде... и у шаторима становаше са Исааком и Јаковом, сунаследницима обећања, јер очекиваше град који имаше темеље, којем је неимар и творац сам Бог... Зато се Бог не стиди назвати се Бог њихов... Јеврејима 11,8-10.13-16.

Доминантна тема одељка Јевр 11,8-10.13-16 је наследствo, што није непосредно повезано са Пост 12,1-3, али јесте са поседовањем хананске земље (Пост 15,7; 22,17; 28,4; 1Дн 16,18; Пс 104,11; Јуб 22,17; Дап 7,5-6). Божији позив усмерен је према наслеђу (Пост 11, 9.13.17.33.39. уп. 4,1; 6,12.17; 7,6; 8,6; 9,15; 10,23.36). Живот Авраама, тегобан живот сталног номадског странствовања и оскудице у Обећаној земљи (Јевр 11,9) био је другачији од удобног живота у вавилонским градовима, али то није поколебало оце ходочасникe јер да су мислили на ону (отаџбину) из које су изашли, имали би времена да се врате (Јевр 11,15а). Мисли праотаца биле су усмеренe према Богу и то их је водило ка бољој, небеској отаџбини и небеском граду, кога су поздравили из далека (Јевр 11,13б).

Шта им је дало истрајност на тегобном ходочасничком путовању?

Указује се на есхатолошку природу њихове вере којом су видели обећани град који имаше темеље (Јевр 11,10а). Пролазна егзистенција шаторовања супростављена је граду са темељима, трајном дому. Писац Посл. указује на вековну чежњу номада за територијом коју ће трајно настанити и коју ће оставити у наслеђе потомству. Он супроставља неутемељен живот номада граду који пружа заштиту од недаћа и опасности. Својим животом праоци су показивали да су ходочасници и странци, да је циљ још пред њима. Странствовање Авраама казује да Ханан није истинско наследство, већ пролазна станица ка божанском граду – коначном циљу ходочашћа. Идеја града који је Бог утемељио развија се на представи Сиона, небеског града Бога живога, истинске, непромењиве и сигурне отаџбине (Пс 86:1 упр. Јевр 11,16; 12,22.28; 13,14). Библијски концепт, по коме је Бог поставио темеље Јерусалима, проширен је у јудејској и хришћанској апокалиптици и на темеље небеског града (Ис 28,16; 54,11; 4Језд 10,27; Отк 21,10-14.19-20) што представља метафору Царства Божијег и опште владавине Божије (Јез 48,35; Тов 13,7-18; Јевр 12,22, 13,14; Отк 3,12; 4Језд 7,26; 8,52). У јудејској апокалиптици постојало је схватање да је небески град, којем је неимар и творац сам Бог (11,10), у визији показан Аврааму (Пост 15,9-21). Према писцу Химне вере, Писмо не говори o историјској географији већ o трансцедентном наслеђу незнане (и неспознатљиве) земље (11,8б). Авраам је храбро кренуо у страну земљу и непознату будућност. На непознатости је одговорио чврстом вером у реч Божију. У крајњем смислу, његова вера је почивала на обећању о будућности чиме је потврдио да је вера заиста основ свега чему се надамо (11,1б).

Вера којом су праоци гледали будуће испуњење обећања Божијих повезана је са исповедањем да су странци и дошљаци на земљи (11,13в). Употребљен је технички термин за јавно исповедање вере који повезује праотачки одговор вере са члановима хришћанске заједнице који су се налазили у искушењу да напусте своје исповедање. Исказ је утемељен на Пост 23:4. Означава живот без грађанских права и тиме статус житеља другог реда, статус који је имала већина хришћана преткостантиновске ере (упр. 1Пт 1,1-2). То убедљиво сведочи Посланица Диогениту (2.в.хр.ере) којe хришаћне описује као дошљаке у сопственим земљама (који имају грађанске одговорности, али не и права), којима је свака земља домовина страна (иако им је и свака страна земља као домовина), јер њихова егзистенција је на земљи, али је њихово грађанство на небу.

Употребљена слика је утемељена на слици праотаца и опомиње на искушење земље које је често савладавало њихове потомке који су заборављали да је Обећана земља савезни дар Божији и самог Дародавца. Они су се, вековима после праотаца, населили у Обећаној земљи која је требала да буде само станица на путу ка потпуном испуњењу божанских обећања праоцима. Изашли су из богоборног Вавилона, изведени су из ропског Египта, али нису схватили прави смисао божанских интервенција у својој историји. Изградили су богоборни и нехумани менталитет Вавилона и будући тиме поробљени ускоро су постали и политички робови Вавилона. Пророци Божији, опомињали су сународнике против кршења савеза, идолопоклонства и социјалне неправде, национални слом су препознали као божанску педагошку меру. Најавили су излазак из вавилонског ропства и обнову Јерусалима, града који је требао да потомке Авраама подсети на небески Јерусалим, Свети град утемељеног на вредностима царства Божијега супротних нечовечном поретку Вавилона.

Значајно је да праотац Авраам заузима видно место у богослужбеним текстовима који га препознају као праведника, пријатеља Божијег, ходочасника, богољубивог и божанственог праоца Христовог из периода пре закона. Готово све древне литургије помињу Авраама и моле Бога да прими молитве и приносе богослужбене заједнице као што је примио Авраамову жртву. Ове речи су спомен праоца, молитва Богу, али и позив сваком хришћанину, позив кроз који одјекује позив последњег библијског списа – Откривењa. Оно је приказ сукоба два града, богоборачког Вавилона и небеског Јерусалима. Зато позив надахнутог пророка:

паде, паде Вавилон велики
и поста стан демонима
и тамница свакоме духу нечистоме...
Изађите из ње народе мој,
да не саучествујете у гресима њеним
и да вас не снађу зла њена,
јер греси њени достигоше до неба
и Бог се опомену неправде њене
(Отк 18,1-5)

није позив револуционарног рушења постојећих неправедних друштвених поредака, већ позив да се придружимо праоцима Израила на ходочасничком путовању вере ка небеском Јерусалиму, путовању личног преображаја који од Вавилоњана чини Јерусалимљане, поданике Царства небеског и сунаследнике савезних обећања датих праоцима Израила, тако да ће се Бог који се не стиди назвати Бог њихов (Јевр 11,16б) постати и Бог наш (Отк 21,3.7)

Формулација Бог њихов једна je од основних формулација Писма и синагогалног богослужења (Изл 3:6.15.16 упр 3,13). Надограђује се тврдњом да им је Бог припремио град, честом темом апокалиптичке књижевности и значајних таргума чије рефлексије имамо и у Новом Завету (Отк 12,6, 21,2; Апок Вар 4,3 уп. Јн 14,2). Аутор Јерминог Пастира (2.в.хр.ере) сведочи колико је лако изгубити ову перспективу говорећи да је постиђујуће што хришћани више не чезну за градом Божијим и иако слуге Бога живога заборављају да живе у страној земљи, спремају скупе грађевине и беспотребна боравишта заборављајући да је њихов град далеко од ове земље и да у њега треба да се врате. Ова мисао, посведочена Химном вере, програмски је израз сваке генерације, а нарочито наше која – више него и једна друга до сада – треба да себи постави питање коме ћемо се приволети царству, земаљском или Небеском.

Метафизички израз поздравити из далека има класичне аналогије код Еурипида, Платона, Филона итд, који описују људе који из далека поздрављау своју домовину или робове, који продати у туђину носе клетву оних који су онемогућени да сањају о поновном поздрављању своје (родне) земље. Тиме се казује да су се праоци враћали својој небеској отаџбини. Писац сугерише да се човек вером не враћа само Богу, од кога га је грех удаљио, већ самом себи, свом истинском ја и вредностима истинског човештва и хуманости.

Редактор Пoновљених закона стално указује да земља (и њено поседовање) може да буде непријатељ сећања рушитељ историјске несигурности (која нас окреће Богу). Средишње искушење земље за Израил је то што ће Израил престати да се сећа, населити се и замислити како је увек било тако и како ће увек бити тако. Поуздана сигурност отупљује сећање на пређање дане, али и на коначни циљ.

Изрази неимар и творац не налазе се нигде другде у Новом Завету. Употреба ових термина има корене у јелинистичком јудаизму који овим терминима говори о Богу као створитељу физичког универзума. Филон, под утицајем Платона, често повезује ове термине када говори о Богу као створитељу. Постоји битна разлика у контексту употребе ових израза код Филона и у Посл. Филон изразе користи увек у контексту Бога као творца физичког света, док они у Јевр 11,10 имају изразито есхатолошко значење. Уколико се прави разлика у нијансама ових термина, први означава Божију ствралачку мудрост у планирању небеског града, а други означава Божију стваралачку моћ у извршавању свог плана.

Јован Благојевић

Извор: Православље