Аврам Мразовић, Руководство за славенско красноречје, превео протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, Нови Сад 2013, стр. 208.

Аврам Мразовић (Сомбор, 12. март 1756 — Сомбор, 20. фебруар 1826) био је српски просветитељ, педагог, књижевник, преводилац, племић и сенатор слободног и краљевског града Сомбора.

Указом царице Марије Терезије од 29. новембра 1777. млади Аврам Мразовић је постављен за врховног надзорника свих православних школа у Печујском школском округу, коме су припадале све српске школе у Бачкој и Барањи, односно у Бачкој, Бодрошкој, Толнајској и Барањској жупанији. Истовремено, Мразовић је био именован и за управитеља свих централних школа тог округа.

Током деведесетих година 18. века Мразовић је написао и објавио три уџбеника: „Руководство к славенскому правочтенију и правописанију“ (Беч, 1792); „Руководство к науцје числителној“ (Беч, 1794) и „Руководство к славенстјеј граматицје“ (Беч, 1794), која је касније снажно утицала на младог Вука Караџића и његову „Писменицу сербскога језика“. Све три књиге су касније поновљене у више издања.

Круну Мразовићевог вишегодишњег списатељског и научног рада представљала је књига „Руководство к славенскому красноречију“, односно први приручник реторике на славеносербском језику, штампан у Будиму 1821. године. Захваљујући овој књизи, први пут се код Срба јављају изводи из класичних дела (беседе и стихови) Цицерона, Хорација, Овидија, Аристотела, Вергилија, Сенеке, Федра, Александра Великог, Филота, Сервија Тулија, Луција Јунија Брута и других античких мислилаца.
Сомборац како пореклом и рођењем, тако и животом и деловањем, привржен свом граду и српском роду, Аврам Мразовић је оставио дубоког трага у просветној и књижевној историји свог времена. Уз Доситеја Обрадовића, младог Вука Караџића, Уроша Несторовића и још неколицине ондашњих просветитеља и писаца, био је носилац европског духа у Срба с краја 18. и почетка 19. века. Неговао је, истовремено, европски цивилизацијски и просветитељски дух и снажно изражену одговорност за очување националног осећања и наслеђа.

У свом преговору Руководству у Славенску граматику  Мразовић вели да је Руководство за Славенско Красноречје  написао за потребе народних училишта, али и за младе људе „пошто сам мишљења  да нико ко не размишља здреавоумно није у стању да на исправан и смислен начин искаже мисли своје“.  Он даље напомиње да „износи правила која се тичу Реторике, као што су прогимнасмата (припреме), тропе, фигуре, периоди прелази и други облици стила ... и друге примере, што Свештеног Писма, што разних аутора, што својих личних...“ “У виду прилога, овоме раду сам придодао петнаест беседа, што показних, што саветујућих, што правосудних, што судских, за вежбање љубитељима славенског језика, у прозу или у стиху...“

Да би читалац стекао увид у то колики је био подухват аутора Мразовића, најбоље је да донесемо садржај у грубим цртама:  О граматици, о логици (умословију), о појмовима (Idea), о знацима (Signum) и о њиховој употребу; о расуђивању (Judicum), предлагању (Enunciatio). Трећи део је посвећен умовању (Rationatio) и доказивању (Argumentatio), о реторици и реторичким местима с подробним изложењима.

Други део књиге говори о разврставању, практичној вежби, беседама, њиховом украшавању, тропама и фигурама, када међу тропама обрађује метафору, метонимију, синегдоху, иронију, а кад је реч о фигурама, исцрпно обрађује питања као што су придавање (Adjectio), одузимање (Detractio),  подобије (Similitufo), а кад је реч о фигурама предлања, ставља се нагласак на подстицање сећања, увесељавање, поучавање. Друга глава је посвећена тзв. периодима (de Periodis), поретку беседе (Numeros Orationis) и прелазима (Transitionibus). Глава трећа казује о стилу (лаконски, антички, азијски, родијски), начинима произношења, о памћењу, излагању и покретима тела.

У додатку аутор доноси неколико проповеди које је сврстао у показне (нпр. Похвална ода Стефана Стратимировића, Благодарна реч Јекатарини Другој, Поздравна реч Ј. Ј. Шакабенти, Поздравна реч Францу Првом, Поздравна реч Јовану Јовановићу, Надгробна  поема Александри Павловој), саветујуће (Реч Александра Великог велможама, Реч скитског изасланика Александру Великом, Реч Петра Петровића српским изасланицима, Посланица Овида Назона цару тракијском) и правосудне беседе (Оптужба Александра Другог против Филота, Филотова одбрана на оптужбу А. Великог, Сервијева оптужба Брутових синова, Тулова одбрана Брутових синова, Брутова реч против синова својих). Из садржаја се види да је Мразовић далеко пре сатављача модерних реторика, рецимо Нушића) доносио проповеди и беседе из разних области, све у циљу развијања проповедништва, говорништва.

Свакако да је ова књига неизоставна свима љубитељима красноречја, омилитичког начина изражавања. Биће од користи и ученицима богословских школа, које, наравно, имају веома добре приручнике из ове области, али им је можда показатељ како се некад прилазило овој проблематгици  -  углавном ослањајући се на старе латинске и касније западне узоре писања омилитика, посебно у Римокатоличкој цркви, која је знала и умела да цени проповедништво, рецимо у Француској.

О вредносном , ревносном преводиоцу с руског проти Мијатову благодаримо у име свих будућих корисника ове књиге. Подсетимо да је овај новосадски парох превео многа светоотачка дела, а и друге богословске трактате од знаменитих руских богослова дореволуционарног периода, између осталих, и Георгија Флоровског, Н. Н. Глубоковског, Карташова...

протођакон Радомир Ракић