Бечки надбискуп Шенборн: Веронаука за свеобухватно образовање

У својој сталној рубрици гласила „Данас“бечки надбискуп и кардинал Кристоф Шенборн изјавио је да школа не треба само да преноси знање. Она треба да помогне у проналажењу пута који води у живот. Религијска настава омогућује приступ домаћој култури „која је утемељена на хришћанским вредностима“. Читање, рачунање и писање одиста су основа, али „у најмању руку толико је важно“ питање смисла живота, изнео је надбискуп за новински лист „Данас“ и додао да је у верској настави управо реч о томе.

У средишту би стајала велика питања: „Шта нас носи и држи у животу; ко ће одговорити на питање жалости и смрти“, упитао се Шенборн. Ово превазилази оквир пуког преношења знања. Надбискуп додаје да има довољно добрих разлога због којих би религијска димензија образовања требало да буде и уставом утемељена.

Своје становиште су предочили недавно и угледни теолози и религијски педагози Мартин Јегле и Антон Бухер. По њиховом гледишту, сваки даљи покушај званичног школства, који траје већ двадесет година, да уведе свеобухватан предмет Етику треба обуставити. Управо донета одлука на нивоу Владе Аустрије да продужи поменути покушај, представља „скандал“ и неправедна је у односу на природу религија. Ова двојица еминентних педагога у области религије заступају две идеје: једну по којој ће све религије на заједничком нивоу увести обавезан предмет „Религије и етика“, и другу варијанту која би се регулисала регионалном „кооперативном религијском наставом“, одвојеном од предмета Етика. Религија не постоји, наиме, као општа религија или општа религијска пракса, већ увек као конкретна историјски установљена религија.

Изостанак религије био би понижење

За оба педагога укидање верског образовања, које заступају лаички гласови, било би незамисливо. Карактеристика демократских држава је да религијске заједнице управљају школама. „Само у тоталитарним друштвима (државама) тога нема“, изјавио је Јегле. Тамо где нема места за религију, има само места за један врло ограничен концепт образовања, при чему би се, неминовно, десило „институционално понижење“: „Невидљивост (негација, прим. прев.) религије понижава управо оне људе који имају однос према религији, тако што оно што их изнутра дотиче, нема своје место у образовању. А онима којима је религија далеко, отежава разумевање религиозних људи“, рекао је овај бечки теолог. Одстрањивање религије из образовања било би велико „осиромашење“, и то зато што сви добро знају да су деца (ма ког узраста) по природи религиозна бића. Да не говоримо о свему ономе што их посебно дотиче, попут обреда, великих празника, симбола итд.
На пољу политике слична је слика: како Себастијан Курц, тако и Хајнц-Кристијан Штрахе, заговарају присуство обају предмета: за оне који не похађају веронаука обавезна је Етика.
Опозиција, коју сачињавају мање странке, заступа супротно владајућој већини - варијанту обавезног предмета под називом „Религије и Етика“ од првог разреда основне школе.

Извор: Катпрес (с немачког превео јереј Никола Баловић, парох у Фелдкирху, Аустрија)