Бернардин Шеленбергер : ”У сјају Божанске светлости. Православна мистика: тајна и изазов”
„Кад тамјана, иконе, воштанице – богати и тајанствени литургијски обреди Православне Цркве истовремено одушевљавају и надахњују хришћане Запада.“ Овим диктумом отвара аутор, а и издавач са њиме, кратки увод у основе православне мистике. Погледајмо шта Шеленбергер, негдашњи монах трапист (1966-1983) у цистерцијанском реду, подразумева под православном мистиком. Аутор је и реномирани преводилац списа Томаса Мертона и других духовних штива и бави се већ 45 година православним богословским предањем.
Једном речју, аутор верује да православна мистика даје импулсе новој, живој и одлучној вери.
Православна мистика разапиње широки лук између ”густих облака” иза којих Бог обитава и ”таворске светлости” у којој се Он као бљесак јавља. Два аспекта – несазнајност Бога и ретки тренуци у којима се Он открива – практично је ишчезао из свести хришћана на Западу, како код римокатолика, тако и код протестаната. Чини се да им је Бог постао „саморазумљив“ до ишчезнућа.
С једне стране, он је објекат јавне дискусије и учења институције која се стара о администрирању тим учењем, као и моралним консеквенцама које проистичу из вере у постојање Бога и Његовог Једнороднога Сина, те теже ка интимном дијалогу са њиме. Неки се усредсређују на Свети Дух и у екстатичном заносу певају и прослављају Свету Тројицу, заборавивши на бриге и проблеме живота. Код трећих је Бог објекат академског дискурса. Сви ови ”прилази” су површне форме говора о Богу, резимира аутор у предговору ове непретенциозне књиге. При помену појма Бога, реч је о најдубљим питањима смисла живота, страдања, патњи, кривице, спасења, пролазности и вечности. ”Густи облаци” и ”таворска светлост” су два вида сусрета са Богом, не у обичној, посведневној ситуацији, већ ”на гори”, на вишој равни, као што се вели у Другој књизи Мојсијевој (2.Мојсије 19,3-9): ”Ево, ја ћу доћи к теби у густом облаку”.
Аутор одрешито држи да су у православном предању богословље, литургија и вера аутентичније сачувани но што је то случај у католичком и протестантском предању. Отуда је он мишљења да једна традиција може својом пуноћом да надконфесионално обогати друге. Дијагностички и са резигнацијом аутор вели да се криза вере на Западу не може превидети. Као пример, он вели да је пре двадесет година објављен ”Катихизам Католичке цркве” са 2865 теза и на 717 страница сажето знање о вери и Богу, али ништа није предузето да се ово знање приближи онима који Бога траже и да се заинтересује овај или онај потенцијални верник. Аутор вели да су уметници, песници и философи сеизмографи који са истанчаним сензибилитетом пре осталих препознају мене и преображаје у друштву и знају да их на посебан начин изразе. Тако је крајем 19. века Фридрих Ниче (1844-1900) проникао у феномен ишчезнућа Бога у таму. У својој књизи ”Весела наука” („Fröhliche Wissenschaft“, 1882) он вели: ”Ми смо га убили – ви и ја. Сви смо ми убице!”
Занимљивим нам се чини поглавље у коме аутор настоји да сагледа сродност између Истока и Запада са учењима Далеког истока, односно универзалне структуралне аналогије у представама о мистичко-боголикој пра-твари из које је саздан свет, односно из којих су се кристализовале форме које ће се мистично стопити у Све-Јединство. За овај мистички пут и процес аутор налази сведоке у православном предању. Тако је Климент Александријски (умро 216.г.) учио да су рани јелински философи познавали учење индијских браманаца, односно сдуховна правила Буде. У трећем веку је отац хришћанске мистике Ориген (185-254) учио о апокатастису (о коначном цикличном повратку Доброг и Злог Богу). Евагрије Понтијски (345-399), учитељ духовне традиције пустињских Отаца, учио је о ”а-патеја”, које подсећа на кључну тезу Будиног учења. Иполит Римски (умро 235/236) такође је учио о мудрости живота, што подсећа на браманско учење. То исто важи и за Јеронима (умро 419/420) и Јована Карпатоса из 5. или 7. века. Познавање учења са Далеког Истока је очигледно, сматра Шеленбергер.
Нешто опсежније су дигресије о Св. Григорију из Нисе (334-394), који се са правом може, уз Оригена, сматрати оцем хришћанске мистике. Шеленбергер излаже основе мистичког опита као пута који нема конца, као вечно стремљење (епектасис) у непојамне димензије изложено у ”Животу Мојсија”. Но при свем овом набрајању имена, учења и богословских идеја нема једнозначних интеракција, већ сијасет неструктурисаних асоцијативних аналогија које, признајемо, плене и не само инославне читаоце.
Шеленбергер излаже у језгровитим тезама основе православне иконографије као ”поглед у вечност” и темеље Божанствене Литургије, да би код своје књиге посветио ”таворској светлости” као топосу у латинској и јелинској патристици.
Ову Шеленбергову књигу ваља разумети као прикривену критику декаденцији наклоњене западне богословске праксе и отворени импулс и пледоаје за аутентичним предањем непатвореног богословског предања Православне Цркве. Она је пре духовна литература за душевно надзиђивање но што је систематични богословски продор у суштину и форме мистике. Но плени њен одлучан позив да се предање Православне Цркве у савременом богословском контексту изнова промишља.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
