Бернхард Ланг, „Религија и књижевност у три миленијума. Сто књига“
(Bernhard Lang, Religion und Literatur in drei Jahrtausenden. Hundert Bücher, Paderborn2018)
При читању лектире светске књижевности, рецимо дела Дантеа или Шекспира, Августина или Гетеа, Милтона или Достојевског намећу се многа питања. Шта њима значи религија? Да ли су аутори верујући или атеисти? Одакле црпе писци као што су Херман Хесе, Томас Ман, Роберт Музил, Жан-Пол Сартр или Милан Кундера своје мотиве и надахнућа? На шта се односе директно или индиректно – погледи Буде, путе Гилгамеша, страдања Јова или визуелни свет Апокалипсе?
Ово је била полазна тачка аутора: књижевна перцеција религије. Од епа о Гилгамешу до Милана Кундере „Неподносива лакоћа бивства“– испитује Бенхард Ланг религиозне мотиве као што су мудрост, критика религије, биографија/агиографија на примеру од 100 књига целокупну светску књижевност. На тај начин настаје ”теологија историје књижевности”, као и историја религиозног мишљења и осећања. Хесеова ”Сидарта” је испитивана као и Брохови ”Месечари”, Махфусова Трилогија из Каира, Платонова ”Сократова апологија и смрт”, Дантеова „Божанствена комедија“ или Књига Псалама Давидових. Свако дело је представљено кроз садржину, интерпретацију и преглед рецепције. Књиге које су непријатељски насторојене према религији, као Ничеов ”Заратустра” или као проминентни теолошки и религијско-философски есеји, такође су представљени у овој књизи.Тако је настала рељефна панорама историје религија и књижевности за свакога ко се бави светском књижевношћу и религијама света.
Бернхард Ланг, професор емеритус католичке теологије и науке о религији на универзитету у Тибингену, Падерборну и Паризу, аутор преко 30 књига, написао је опсежну књигу у којој анализује 100 најзначајнијих књига религиозне књижевности. Ову чињеницу треба узимати посве позитивно, јер је само још до недавна важило да су културни канони зло по себи, као акт ауторитативне доминације. У међувремену су стари канони разорени, а на њихово место ступа хетерогено шарено мноштво, те се не зна где ваља почети. Отуда су листе лектире свакад добро дошле. Зна се да ту није реч о закону, већ субјективном избору који треба да подстакне на читње, али који може и да се пренебрегне.
Ланг нам представља три групе списа: свете списе различитих религија, теолошке и философске списе, као и религијом надахнуту књижевност, превасходно из Европе. Уз сваку књигу он нуди информацију о аутору, кратак опис садржаја књиге, неколико основних интерпретативних мисли и обавештење о пријему (рецепцији) тога дела.
Све изгледа на први поглед пријатно и уверљиво. Међутим, нешто дубље гледано, питамо се да ли је оваква концепција смислена? Свети списи су сасвим нешто друго до рефлексивни текстови или литерарно уметничка дела. Заправо је требало унутар сваке групе установити ”канон” по тридесетак књига. Али то би деловало круто и одсечно. Овако смо на крају добили мало, јер се желелео много. Наравно да је једноставно књигу критиковати за оно што у њој није садржано. Отуда неком протестантском рецензенту може пасти на памет да провери шта то католички аутор бира под конфесионалном предилекцијом. Лутер је само са ”Малим катихизмом” заступљен и био представљен као ”ауторитативни индоктринирајући педагог”. Његова литерарна харизма је остала неспоменута. Тако стоји ствар и са коралима као жанру и изворима поезије. Заборављени су и Хердер, Шлајермахер или Новалис, али и Жан-Паул и Хелдерлин. Потпунија је линија католичких примера – Данте, свети Фрања Асишки, романтични Ајхендорф, преко Бераноса, Додерера или Музила, Четертона, Клодела или Деблина или великих пољских лиричара модерне. Православни су савим рудиментарно присутни.
Наравно да се оваква линија убрзо преображава у линију распада. Од Библије и Светих Отаца, преко Дантеа као зенит споја вере и уметности та линија почиње да бива низлазна. Реформација разваљује јединство, а од просветитељства је ларма критике религије све гласнија, те се чвор раздрешује: књижевност се уместо са вером спреже са скепсом, а вера са необразовањем. Већ од Лесинга се збива литерарно постварење хришћанства: есенцијално хришћанско добија у секуларној књижевности нови не више обавезујући карактер. Поглед на англиканску традицију остаје код Ланга површан, иако би се исплатило изучити линију од Хеберта до Елиота, Одена и Дикинсонове.
Отуда је можда Лангова оријентација у 20. веку несигурна, те у овом избору недостаје једна епохална фигура као што је Франц Кафка, иако је, парадоксално, његов пријатељ Макс Брод репрезентован. Ипак су овде Тагоре, Сартр, Фриш, али један Бекет недостаје. Из света православног исповедања вере заступљени су Толстој, Достојевски, Булгаков и Казанцакис. Показује се на крају да је Лангов покушај није био избор саобразно конфесионалној морфологији, већ некакав двоструки аршин: спој знатижељности и сензибилитета као услова за откриће религије у литератури. Али не традиционалне, институционо-еклесијалне, већ у модерној литерарној форми.
Можда овај Лангов избор и треба томе адекватно у двоструком модусу/смислу и читати: као приручник за студенте теорије књижевности који имају да се упознају са новим аспектима свог објекта изучавања.
протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
