Беседа митрополита Хризостома на отварању нове академске године на Богословском факултету у Фочи
Високопречасни оче декане, господо професори, господо студенти, нека Вам је срећна и благословена нова академска 2017/18. година. Након вишегодишњег релативно неусловног смјештаја Богословског факултета, Божјом помоћу, али вашим трудом и залагањем, као и добротом добрих људи, ево, створени су адекватни услови за оптимално фукционисање ове наше високе богословске школе која треба да је свјетионик наше просвјете, али и понос наше Митрополије и нашег Народа. То очекујемо и надамо се да ћете наша очекивања и надања испунити.
Данас се, ево на самом почетку ваше нове академске године помолисмо Господу, Извору истинског знања и мудрости, да вама који учите и студентима који слушају ваша предавања и студирају теологију, сам Он Господ подари духовне снаге, ревности и стрпљења, а прије свега љубави, да све што радите радите с љубављу у уме Господње, и у име наше свете Цркве. И као што је Црква једна, света, саборна и апостолска тако исто и наука њена која се овдје предаје и слуша треба да буде света, саборна и светоотачка.
Призвасмо Духа Светога на нови почетак вашег рада и учења, као и вашег новог узрастања у мјеру раста висине Христове. То узрастање - духовно и богословско - зависи од вашег предавања Господу, рекао бих, попут светих пророка, апостола и светитеља. Они су сами себе и сав живот свој Христу Богу предавали. Наше припадање Господу не може бити дјелимично, већ цјеловито и потпуно. Јуче на светој Литургији чусмо како Господ рече: Ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и иде за мном. Овој Његовој ријечи претходило је Петрово одвраћање самог Господа од његовог одласка у Јерусалим и страдања. На Петрову упорност и приземно људско размишљање Господ му је рекао: Иди од мене Сатано. Ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божје него људско. Господ, тражи не само од Петра, већ и од свакога од нас кога је призвао да потпуно и цјеловито припадамо Њему, јер само тако ћемо моћи разумјети науку његову.
Теолог по природи свог призива припада Богу, који га је на овај или онај начин призвао. Потсјетимо се само случаја апостола Павла и све ће нам бити јасно и разумљиво. Господ Исус Христос своју божанску науку је преносио причајући једноставне приче апостолима и народу који се кретао за њим и пратио га. Скором да је сваку своју причу завршавао призивом: ко има уши да чује нека чује. Вјерујемо да сте о овом детаљу размишљали или разговарали са вашим професорима. Сигурно је да Господ није мислио на орган слуха којег, хвала Богу, сви имамо. Не, Он говори о духовним и умним ушима нашег унутарњег бића. Нормално је да физичким ушима слушамо и чујемо науку Господњу, али њу од физичког уха морамо спустити до оног унутарњег уха којима се суштински чује и разумјети наука Господња.
Надамо се да сте имали прилику да разговарате са обичним монасима - понекад са схоластичког аспекта неписменим људима, али монасима пуним богословских знања и духовне мудрости. Кад год смо били у прилици да их само слушамо дивили смо се ријечима које су излазиле из уста њихових. Један од њих - монах Теоклит Светогорац - постао је дописни члан Атинске академи наука и умјетности. Сами свети апостоли бијаху обични галилејски рибари и аграмати (неписмени), али сваку ријеч Божју они су слагали у срца своја и постадоше мудрији од свих мудраца Рима и Атине. То је, дакле, она умна (нојери) светоотачка теологија која се постиже оним што Господ рече: ко има уши да чује - нека чује.
Наука Господња или теологија није као науке овога свијета. Теологија је духовна храна којом се хранимо и духовно пиће које пијемо и живимо. ''Не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи што излази из уста Божјих'' (Мт.4,14), рече Господ. Пет хиљада људи и жена (не рачунајући у том броју њихову дјецу) иђаху за Господом Исусом Христом и слушаху науку његову. Њих пет хиљада занемарише свакодневне потребе свога тијела и не размишљаше о томе шта ће јести или шта ће пити. Не, они иђаху за Логосом – Христом Господом - Оваплоћеном РИЈЕЧЈУ БОЖИЈОМ и само слушаху ријечи које излажаху из уста његових. Знајући вјеру њихову и њихову посвећеност науци Његовој и Њему самом као учитељу, Он их, као што некада храњаше Израиљ у пустињи манон, нахрани чудесним умножењем хљебова и рибе. То је Тај Господ наш који каза: иштите Царсво небеско, а све друго даће вам Отац ваш небески, који зна шта вама треба и прије неголи ви затражите.
Са ово пар ријечи пожељесмо вам срећну и благословену нову Академску годину и призвасмо благослов божији на све вас. Срећни и благословени били. Амин Боже!
Извор: Митрополија дабробосанска
