Беседа Његове Свесветости васељенског Патријарха г. Вартоломеја на свечаној доксологији у Загребу (9. септембар 2016. године)
Ваше Блаженство, најдражи брате Архиепископе пећки, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше српски господине Иринејe, Високопреосвећени Митрополите загребачки и љубљански господине Порфирије, Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји, часни представници власти, Ваше Екселенције, оци, браћо, сестре и децо благословена у Господу,
Са посебним узбуђењем долазимо данас у Загреб у намери да Ми, као Мајка Црква Константинопољска и сестринска Српска Православна Црква, укажемо част и поштовање православним новомученицима који су прослављени на овим просторима у време нацистичког тоталитаризма. Посебно је данас актуелно сећање на новомученике и на поруку коју нам они упућују. Ови нови мученици Божји представљају трајно, столетно сведочанство - пример трпљења за све хришћане ма где се они налазили.
Кроза све векове удео Православне Цркве био је Крст страдања. Ако погледамо у историју православних народа, констатоваћемо да су свагда пролазили испод мача страдања и мучеништва. Свагда су трпели гоњења, неправде и мученички су страдали. Ово нам доказује историја свих православних народа: грчког, руског, српског, румунског, грузијског, сиријског и осталих, као и историја светих места у Палестини. Грчки народ и други православни хришћански народи Балкана су од петнаестог до деветнаестог века даровали Богу и Цркви небројено мноштво новомученика, који су представљали и представљају Њену дику, понос и славу. Такође, сви православни народи који су се нашли под атеистичким режимима у Источној Европи у двадесетом веку, такође су прошли кроз катакомбе мучеништва. Верни српски народ је кроз векове, па и до недавне прошлости, подигао и данас подиже Крст мучеништва који представља истинску славу његову и Цркве његове. Овај Крст ваистину је носио српски народ као драгоцено благо од почетака свог националог постојања, уз прве верне јерархе, владаре и цареве своје, уз Светога Саву и толике друге чије нетрулежне мошти до данас сведоче изобилну благодат коју Бог даје онима који прихватају распеће Њега ради и Јеванђеља.
Говорећи о Крсту, приликом обележавања ове годишњице сећања на новомученике, дужни смо да нагласимо животом проверено искуство Васељенске Патријаршије и свих широм света изданака њених, Православних Цркава - да Крст у очима многих изгледа као пораз и слабост. Међутим, за нас Крст представља доказ исправности нашега пута. Он је трофеј победе и знак тријумфа. Он је красота наше Православне Цркве, и зато се величанствен уздиже на врху иконостаса храмова господарећи њима - посебно оних светогорских, који на делу и у речи продужавају православну традицију Византије.
Имајући трајни доживљај Крста, дошли смо из Константинопоља да заједно са Вама искажемо поштовање свештеном спомену светих чеда Српске Православне Цркве који мученички положише своје животе у Јасеновцу, поводом седамдесет и пете годишњице која се испунила од почетка функционисања ужасног комплекса концентрационих логора, тог споменика ужаса и мржње који је, међутим, сила Крста и благодат Васкрсења претворила у споменик победе живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом.
Ова славна присутност мученика Ваше Цркве, Најблаженији брате, представља доказ за Њу да Женик Цркве, Исус Христос, живи и свагда се налази духовно уједињен са Њом, као што је и обећао: „Ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века!“ То је доказ да онај ко доводи Невесту Небеском Женику, који је по речима преподобног Никодима Светогорца „Сам Дух Свети“, остаје са Њом, са Црквом, и у Њој до века и другога, Параклита: „Даћу вам Другог Утешитеља, да остане са вама до века!“ Ко може да посумња да ће се у вашој мученичкој Цркви и надаље рађати чеда жртве до краја века? Јер какви су синови, таква је и мајка. Какав је плод, такво је и дрво.
Крст, дакле, не застрашује. Посебно не застрашује нас православне хришћане, а понајмање не застрашује наше две Цркве, Мајку Цркву Константинопољску и Цркву земаља у којима живи српски народ, јер и једна и друга су Цркве Крста и саможртвовања и самоиспражњења ради народа Божјега. Наиме, уколико је већа животна трагедија, утолико треба да буде јача и силнија вера наша. „Што већма изгледамо као осуђеници, утолико веће поверење треба да гајимо у својим душама. Поверење са којима ћемо предавати себе у руке Бога Оца!“ - писао је сваремени мученик, такође под нацистичким зверствима у Немачкој, Александар Смолов.
Љубав Христова јесте она сила која тамнице претвара у палате, окове у златни накит, невоље у духовни спокој, срамоте у част, пламен у росу олакшања, ужасно тешку смрт у живот вечни. Савремени јасеновачки мученици представљају непорециви доказ да Исус Христос јесте и јуче и данас исти и довека. Доказ да наша Црква не престаје да дарује свету свете мученике једнако велике као што су они из древних времена и не престаје да се њиховим посредством прославља и да их приноси Богу говорећи: „Ево, ја и чеда која ми подари Бог!“ Господ наш, који засја у срцима нашим на просвећење познања Славе Божје у лицу Исуса Христа, Он сâм просветлио је и животни ход Светих новомученика Српске Православне Цркве у тмини нацизма, који се био распростро готово над целом Европом читаве четири године. Он, Господ, удостојио је мученике да умиру са Именом Његовим на уснама, осењујући себе знаком Часнога Крста.
Благодаримо Вашем веома љубљеном Блаженству, Патријарше српски господине Иринеје, а у Вашој личности свему свештеном Синоду Српске Православне Цркве, за овај позив којим сте ме почастили и који сте ми упутили да учествујемо у празновању и началствујемо на Божанској Литургији сутрашњег дана, у литургијском спомену Светих новомученика пострадалих у Јасеновцу, а пониклих у верном православном српском народу.
Особито благодаримо на овом пријему приређеном са толико знакова пажње и поштовања, за љубазне и срцерадујуће речи, за традиционално српско гостопримство. За све то благодаримо, Блажењејши, и Вама и Високопреосвећеном Митрополиту загребачко-љубљанском господину Порфирију, који је само пре две године преузео пастирску бригу о овој свештеној Митрополији, са добрим надама у души и који духовно води своју духовну паству, своје стадо духовно, на места спасења, радећи неуморно, дан и ноћ, на духовном напретку те пастве, да би она могла да уплови у тиху луку вечнога живота.
Захваљујем свима који учествују у овом данашњем пријему Нас, као Васељенског Патријарха. Захваљујем на исказаној Нам части и на изразима поштовања према Нама лично, али таквим изразима који се одражавају на ваш став према Мајци Цркви, Цариградској Патријаршији.
Преносимо свима вама благослов Наших светих претходника на Патријарашком константинопољском трону, светих Григорија Богослова, Јована Златоуста, Јована Посника, Германа Исповедника, Калиста Исихаста, Филотеја Кокинуса, Нифанта Смернога и свих који просијаше и Име Божје прославише у Цариграду, светих угодника Божјих, мученика, преподобних и праведника, чијим молитвама нека Господ Бог сачува пловидбу Цркве која се бори за Царство Божје на српским земљама, да очува да плови без опасности од олујних таласа. Амин.
Брате Порфирије, захваљујем срдачно на Вашим топлим и бираним речима поздрава и добродошлице, као и на дивној икони Светог апостола Андреја, оснивача Цариградске Цркве. Захваљујем и Преосвећеном Епископу Иринеју бачком на преводу мог обраћања. Посебно се радујемо што, на основу присуства вас овде присутних, можемо да констатујемо да овде представници различитих религија и различитих хришћанских конфесија живе заједно у духу братства и узајамног поштовања, што представља и дух наше Васељенске Патријаршије у Цариграду. Хвала свима и све вас братски поздрављамо.
