Беседа Његове Светости Патријарха српског г. г. Иринеја на светој саборној Литургији у Александрији, 7. октобра 2012.
Блажењејши Папо и Патријарше александријски,
веома вазљубљени у Христу брате и саслужитељу,
гоподине Теодоре,
Славу узносимо и хвалу појемо у Тројици слављеноме Богу нашем, уједно осећајући велику радост што се данас, заједно са Нашом пратњом, налазимо у великоме граду Александрији, највећем и најгласовитијем од свих јелинских и нејелинских градова који часно носе име Александра Великог, у свештеном центру древне и славне Александријске Патријаршије, односно ове апостолске и другопрестоне Православне Цркве, чији се настанак поклапа са почецима хришћанства, а дугујемо га свештеној личности и мисионарском делу светог Апостола и Јеванђелиста Марка.
Наша помесна Црква такође се дичи тиме што почеци хришћанске вере на њеном духовном и канонском простору задиру у апостолско доба будући да се тај простор, покривајући средишњи и западни део Балканског полуострва, отприлике подудара са античким Илириком, који се помиње у Новом Завету и везује за мисионарска путовања светог апостола Павла; као организована аутокефална Црква, међутим, наша Црква постоји тек од 1219. године, благодарећи божанском Промислу, љубави, промишљању и старању наше Мајке, Велике Христове Цркве, и задивљујућој пастирској одговорности и делатности Светога Саве, који је и постао први Архиепископ српски. Од тада датирају и изврсни братски односи наших Цркава, Александријске и Српске. Притом наглашавамо, скромно се хвалећи у Господу, да је зачетник тих односа био сâм Свети Сава, наш први архиепископ и Просветитељ рода српскога, походивши као поклоник благословену египатску земљу и братски се сусревши са тадашњим папом и патријархом александријским.
Споменути међуцрквени однос умногоме се појављује као једносмеран, да не кажемо једностран: Александријска Црква се јавља као она која даје и чини доброчинство, а наша Црква као она која прима, ужива доброчинство и стога је благодарна. Да објаснимо: ваши смо дужници, са свим хришћанима без изузетка, за све што сте нам даровали у првом хиљадугодишту историје Цркве – за свето и богонадахнуто Јеванђеље по Марку; за брзо распростирање Јеванђеља спасења из овога славнога града на сав Египат и не само на Египат него и на васколики тада познати и доступни део афричкога континента; за допринос Александријске Цркве уобличавању црквенога календара са системом празникâ и за учвршћивање и даље развијање литургијске и химнографске традиције опште Цркве; за пројављивање сјајних богословских ликова, какви су били Ваши ваистину Велики претходници, Блажењејши брате, Атанасије и Кирил, заједно са толикима и једнако великима пре и после њих, без којих се не могу замислити ни васељенски сабори, ни право богословље, ни црквени канонски поредак, ни сама православност Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве; за процват, организацију, канонско уређење и еклисиолошко утемељење првобитног монаштва и за недостижну благодатну аскетску књижевност великих трезвеноумних пустињских Отаца; за благоразумни и уједно одважни курс Ваших претходника после коренитих геополитичких и религијских промена у Египту и на читавом православном Истоку од 7. века па наовамо; за постојаност у отачком благочешћу све до мучеништва и у непрекинутом мисионарском сведочењу и делању, посебно у новијим временима и све до данас, на свим географским дужинама и ширинама овога бескрајнога континента; за..., за..., за... Не би Нам достало времена кад бисмо стали казивати све што би се још могло казати. Стога смо принуђени да, ради времена које истиче, изоставимо набрајање даљих датости. Оне се, уосталом, лако подразумевају.
Једино чиме, са своје стране, можемо да узвратимо као скромним уздарјем јесу, уз благодарност из дубине срца, искрено братољубље и свецела оданост и наше Цркве и Наше смерности лично славноме трону светог Апостола и Јеванђелиста Марка и уваженој личности Вас, Блажењејши, који данас достојно седите на претходно споменутом апостолском трону и који сте толико пута показали своју љубав према нама и према свима. Наше данашње саборно служење свете Литургије, уз саслужење браће архијереја из обеју Цркава, изричити је израз и свечана потврда те богодароване стварности.
После Нашег нужног осврта на историју треба да споменемо и заједничку одговорност и заједничке императиве који су данас пред нама. Помињемо само неке од њих, и то оне по Нашем суду најважније. Будући да је, божанским надахнућем и штедрим даром, осигурана суштинска једнодушност и слога наших Цркава у вези са свим савременим проблемима црквеног живота, било да се јављају изнутра било да долазе споља, позвани смо – боље речено, заповест имамо од Бога – да се заједнички суочимо са грубим изазовом још постојећих противцрквених гоњења; са највишом одговорношћу доличне припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава и са сличном одговорношћу вођења озбиљног, достојанственог и конструктивног богословског дијалога са инославним Црквама и конфесијама; са одговорношћу вођења конструктивног академског дијалога са великим монотеистичким религијама, тојест са исламом и јудаизмом, са циљем да се, колико је то могуће, формулишу заједнички или сродни ставови о актуелним животним питањима човечанства као што су питања мира, безбедности, правде и заједничког живота у духу узајамног поштовања, затим питања сарадње, етике, особито биоетике, заједничких духовних вредности, еколошке свести и других таквих или њима сличних питања.
Што се тиче свега овога, дужни смо да одговор о нади која је у нама дамо не само својој православној и једноверној браћи, нити само својим иноверним, али у Бога верујућим пријатељима, него и агностицима, па и нерелигиозним или чак безбожним људима, нашим ближњима по припадности роду људском. Уверени смо, Ваше Блаженство, да ћемо – благодаћу Пресветога Духа и молитвама светог Апостола и Јеванђелиста Марка, осталих христопроповедникâ Апостолâ, светих и богоносних Отаца у Александрији и свуда у васељени просијавших, преподобних Отаца и Матера што се у Египту и другде подвигом добрим подвизаваху и свих светих – имати дар доброга сведочења непорочне вере наше и искрене љубави према Човекољубивоме Господу и према ближњима нашим, љубави која досеже и до оних који нас мрзе и неправду нам наносе. Тако да буде, амин!
Многа и благословена да буду лета Вашега богоугодног и христоподражавалачког архипастирствовања, Блажењејши Свети брате!
