Беседа Његoвог Блаженства Папе и Патријарха aлександријског г. г. Теодора II на светој саборној Литургији у Александрији, 7. октобра 2012.

Блажењејши Патријарше српски, господине Иринеје, Високопреосвећена браћо и саслужитељи, часни оци презвитери, Ваше Екселенције, изабрани и благословени народе Божји,

Данас имамо посебну радост и част да заједно са Вашим уваженим Блаженством савршавамо, под сводовима овог дивног и историјског Саборног храма у Александровом граду, бескрвно свештенодејство и да се причестимо из заједничке Чаше живота, потврђујући тако јединство вере свезом љубави.

У Тајни божанске Евхаристије манифестују се и савршено пројављују безгранична љубав, милост и трајно присуство Божје у свету. У исто време, Тајна Господње жртве показује нам духовни пут којим имамо свету дужност да ходимо у нашем животу да бисмо дали ,,добро сведочанство“ и постали ,,светлост свету“ и ,,со земљи”, следећи пример светих наше Цркве, који су, ходећи ,,уским путем”, постали носиоци благодати Светога Духа у свим временима.

Блажењејши,

Налазећи се са члановима своје часне пратње овде, у Богом похођеној египатској земљи, Ви добијате благослов Просветитеља и заштитника наше древне Цркве, светог апостола и еванђелиста Марка. Ви се духовно укрепљујете у обављању Ваших одговорних првојерарашких дужности, а укрепљење Вам долази од мноштва великих црквених писаца, светих монаха и великих александријских Отаца из првих векова хришћанства, који су кроз своје богонадахнуте списе, аскетске подвиге, живоносну проповед и часну крв обезбедили духовни брод Православља под капом небеском.

Данас са нама невидљиво присуствују духовни великани: Климент, Ориген, Пантен, Дионисије Александријски. Са нама се радује и сабор подвижникâ и монахâ – Антоније Велики, Пахомије Велики, Макарије, Марија Египћанка... Са нама се моле и наши свети претходници Атанасије Велики, Кирило Богослов, Јован Милостиви. А са њима Кирило Лукарис и Мелетије Пигас, свети патријарси 17. века, који су путовали кроз Вашу благословену земљу како би уз подршку православних владалаца могли да очувају и ојачају мученичку Цркву Александријаца у тешким и мучним временима.

Овом богоизабраном збору придружују се свети и равноапостолни Кирило и Методије, просветитељи Словена, Свети Сава, први Архиепископ Србâ, свети Симеон Мироточиви, свети Николај Велимировић, свети Никон и освећени хор јерараха, владарâ и монахâ многострадалне Цркве српске која је одувек била хранитељка, ослонац и крајеугаони камен њене христоимените пуноће.

Оба наша патријарашка трона носе неизбрисива обележја ових светих ликова наших претходника. Имајући историјско наслеђе такве величине и важности, а свесни својих првојерарашких обавеза, настављамо у савременом свету наш заједнички пут да до краја изнесемо поверену нам узвишену службу верном народу Божјем, као и заједници народâ уопште. То је наш дуг који се подразумева.

Данас живимо у прелазној епохи, препуној крајности. Живимо у критичном времену када је све подложно преиспитивању. Свет се налази у стању несигурности и очајнички тражи неки излаз. Рат, као и нарастајуће верско насиље, сиромаштво, беда, економска криза као последица кризе начелâ и вредностй – све то доводи човека до безнађа.

Баш у овом граничном тренутку најсветија Православна Црква нуди свету чврсту и непоколебиву веру у постојање Живога Бога у историји и у исто време нас уверава да вера у Христа неизбежно пролази кроз димензију љубави према свима без разлике. То није индивидуални и лични дар већ еклисиолошка служба или литургија, ствар заједништва и заједнице, искуство живота Цркве.

Поред тога, сведочење вере задобија посебан значај у великој историји борбе за људска права, за поштовање човекове личности. Човек, као икона Божја, има небеско порекло. У својству хришћанина, он снагом вере пориче насиље како би позвао на једину побуну која не води у ропство – на побуну самосвесности и духовне целовитости.

Управо ову мирну револуцију самосвесности позвани смо, као настављачи јеванђелске проповеди Исуса Христа ,,свакоме створењу”, да пренесемо као светлост човечанству у садашњој узбурканој светској стварности, полазећи од безусловног уверења да Бог јесте човекова слобода. Присуство и сведочење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве може да ослободи свет и да понуди излаз из привидно безизлазнога стања.

Блажењејши брате и саслужитељу,

Добро знамо да и Ви имате овакво схватање, као и пастирску бригу и старање. Овом приликом Вас молимо да се молите, уздижући руке и срце ка Богу милости, љубави, правде и помирења, да благослови побожни клир и христољубиви народ наше древне Александријске Патријаршије, као и подухват евангелизације народâ Африке, подухват који се непрестано разраста и напредује благодарећи неуморним и мукотрпним напорима наших човекољубивих и самопожртвованих мисионара.

Уважавајући и поштујући сестринску Српску Цркву, упућујемо, у име Господње, братски целив Вашем веома уваженом Блаженству и Вашој пречасној јерархији. Вашем свештеном клиру, подвигољубивом монаштву и верном српском народу срдачно упућујемо патријарашки благослов апостола и еванђелиста Марка.

А Архипастиру Христу као духовни миомирисни тамјан и усрдну патријарашку молитву узносимо прозбу коју произносимо у божанственој Евхаристији: Господе, Господе, погледај с неба, и види, и посети и утврди духовни виноград овај, који засади десница Твоја! Амин!

Са грчког превео: јереј Владимир Вранић
Превод редиговао: епископ бачки Иринеј