Беседа Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Јована (Пурића) изговорена данас на устоличењу у Саборној цркви у Нишу
Данас смо уведени у трон древне епископије нишке на овом светом Сабрању око Имена Божијег. За нас улазак у овај трон је улазак у труд многих кроз векове, и то на дан Успења св. Ане. По речима светих Отаца Ана је родила ону која је сместила Несместивога - Богородицу Хранитељку живота нашега, заштитницу владичанског чина. Кроз Анину личност сагледавамо почетак благодатних дарова и спасења човека и света. Ми смо благовесници и проповедници те тајне у Цркви Богочовека Христа.
Данашњем јеванђељу које смо чули на св. Служби о умножењу хлебова, предходила је молитва насамо Господа Исуса Христа. И када је народ нахранио Једини Човекољубац, опет се попео на Гору, дa се насамо помоли. Овај контекст догађаја је веома важан за нас : указује нам на практиковање личне молитве која претходи и прати свако дело и активност у Цркви. О овом догађају сведочи и св. Јован Богослов у своме Јеванђељу. Наиме, он говори о Хлебу живота без Кога нема вечнога живота. Тај Хлеб Живота за нас је сами Господ Исус Христос у Св. Служби, за који се треба трудити због велике одговорности пред Богом.
Истичемо велики значај целокупног богослужбеног живота, без кога је немогућа обнова црквеног живота и обнова црквене мисије у савременом свету. У богослужењу је извор надахнућа и пaстирства. Ако смо сведоци радости и мира Духа Светога, онда и друге људске способности: разборитости и расуђивања, организације и планирања биће истински засољене. Сви планови и програми, све одлуке и акције биће испуњени ако смо испуњени Христом и Његовом радошћу и миром. Тако ће наше црквено сведочење и наша мисија у савременом свету бити аутентична и плодоносна. Наше настојање није да покажемо савременост Православља и њене мисије, него управо то да наш живот буде увек исправан, то јест прaвославан у очима Божијим. Самим тим ставом ми смо већ отворени за савремене проблеме човека.
Данас, надасве, треба препознати подвиг савременог хришћанина, поготово у градској средини. Тај подвиг треба да буде ослобођен моралистичког, односно религијско-казненог менталитета и, препознат у разноврсности облика врлине. Прекраснe врлинe скромности и чистоте срца красиле су нашег Претходника на овој катедри, зато су насушно потребнe нама тe врлинe. Једино ћемо тако помоћи себи и ближњима, са молитвом у срцу: ”Да се не хвали мудри мудрошћу својом, и да се не хвали силни силом својом, и да се не хвали богати богатством својим, него који хоће да се хвали, да се хвали да разуме и зна Господа.” (I Цар. 2,10)
Заиста, важан је људски напор и труд учествовања у Св. Служби, у делу свештеничкога служења. На подстицај Божије благодати човек одговара целим својим бићем. Чути Бога, отворити врата свога бића, пасти пред ноге Господње и бити са Господом, за Tрпезом Господњом је велики распон кретања и свих димензија богослужбеног и црквеног живота. Свакако да се верност Христу опробава у свим искушењима, кроз која се стиче искуство. Сваки од нас, па и епископ, носи свој крст. Схватити и прихватити свој крст значи схватити себе.
У том смислу прослављање знамења Часнога Крста Господњег, показано и откривено цару Константину указује на знак нашег идентитета и постојања. Бити човек у знаку крста је најтеже. Вратити се себи и човечности на јеванђелски начин, делити невољу и сиромаштво са својим народом јесте наш скромни допринос прослављању јубилеја 2013-те године, не само у годинама које нам предстоје, већ целога свога живота. Зато је за нас Господ Исус Христос темељ на коме ћемо градити себе и изграђивати Цркву у Духу Светом. Једино у Њему јесмо, постојимо, живимо и крећемо се.
Још једанпут обратимо пажњу на јеванђелско читање, на речи Ап. Павла, који је на првом месту проповедао, а мање крштавао. Најпре је хришћане упозорио, чувши да међу Коринћанима има свађа, ”да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли”. Зато Св. Јован Златоуст, тумачећи речи Ап. Павла о проповедању ”не мудрим ријечима, да се не обeснажи крст Христов”, упозорава: ”Ваша је дужност да проповедате Јеванђеље. Свештеник проповеда и речју и личним примером. Нарочито примером. Ако ви у своме животу будете испуњавали јеванђелску науку, па макар ни једне речи не казали, ваша ће проповед бити успешнија него ли онда, ако будете красноречиво говорили, а не будете јеванђелски живели”.
При крају овог првог обраћања својој пастви још једанпут наглашавамо да за нас прихватање овог послушања владичанског служења Цркви јесте улазак у ритам сопственог крсноваскрсног кретања у Богу. Ми се укључујемо преко ове епископске катедре у векове духовног живота и наслеђе реке духовних људи и њиховог драгоценог искуства. У том смислу, веома ће нам бити потребан савет и помоћ, на првом месту од Вас Ваша Светости, и од свих вас браћо Архијереји. Наше мисли иду у правцу прихватања себе какви јесмо, ”јер онај ко себе види онаквим каквим јесте, већи је од онога што васкрсава мртве”. Многи су због охолости и гордости пали, зато нам је потребна смерност и молитве многих.
Паднимо и ми оци свештеници, монаси и монахиње и моја драга браћо и сестре епархије нишке, пред ноге Христове. У подножју Крста чујмо глас ап. Павла, који каже: ”Будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. Него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек. Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту”.(Филип. 2, 6-8)
Завршавајући ово слово речима Апостолским, позивам Вас на сарадњу откривања нашег животног крста, проналажењем животне мере коју нам је даривао Бог. Изађимо из себе у сусрет Богу и ближњима, увек имајући на уму речи Јеванђеља: ”Тако да се светли Светлост Христова пред Вама, да виде ваша добра дела и прославе Оца нашега Који је на небесима, свагда сада и увек и у векове векова”.
Амин.
Епископ Др Јован нишки
