Беседа Патријарха московског и све Русије Кирила после устоличења

Москва, 1. фебруара 2009. године

Ваша Блаженства, Предстојатељи и представници Светих Божјих Цркава! Многопоштовани Дмитрију Анатољјевичу Медведеве, Председниче Руске Федерације! Многопоштовани Владимире Владимировичу Путине, Председниче Владе Руске Федерације! Многопоштовани председници и представници дражава чији народи бораве у окриљу Московске Патријаршије, представници других земаља! Преосвећена сабраћо архипастири! Свечасни оци, матушке игуманије, драга у Христу браћо и сестре!

Извољењем Светога Духа и чланова Помесног Сабора Цркве наше, сада мене недостојног узведоше сабраћа моја на престо Патријараха московских и све Русије, и из руку њихових добих одличја патријарашког достојанства. Ваше молитве, ваша добра лица крепе ме данас и управљају пред почетак патријарашког подвига који не може бити ни лак ни лишен потешкоћа. Господ и Црква полажу на мене тежак крст чије ношење захтева потпуну преданост и потпуну посвећеност том служењу на које сада бејах призван трократним седањем на патријарашки престо. Није случајно што се на рамена Патријархова полаже велики параман - символ одрицања од свега што није патријарашко служење, символ готовости на верност Богу до краја, предавањем себе послушању Његовој вољи по слици Оног Који је „унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту" (Флп. 2, 8).

Нема, нити може бити у животу патријарховом ничег личног, приватног: сам он и цео живот његов у целости припадају Богу и Цркви, његово срце страда за народ Божји, особито за оне који су отпали од црквеног јединства и који још не нађоше веру. Патријарашко служење је посебан духовни подвиг. Тај подвиг је немогуће вршити усамљено или уз подршку ограниченог круга истомишљеника. У тај се подвиг молитвеним општењем и саборним делањем укључује сав епископат, сва пуноћа Цркве са свом разноврсношћу дарова својствених њеним члановима.

Стога, будући свестан своје недостојности, са великим унутарњим трепетом узлазим сада на Горње патријарашко место, смирено поверавајући себе молитвеном заступништву пред престолом Божјим мојих светих претходника - светих архијереја кијевских и московских. Мој мисаони поглед управљен је и ка Најсветијим Предстојатељима Цркве наше, особито ка онима који су вршили ову службу у новије време, почев од светог патријарха и исповедника Тихона па све до приснопамјатног Најсветијег Патријарха Алексија II.

Патријарх је чувар унутарњег јединства Цркве и заједно са сабраћом по епископској служби чувар чистоте вере. За мене је посебан Божји знак то што се патријарашко устоличење врши данас, на дан спомена Светог Марка Ефеског - одважног заштитника и поборника православне вере. Задатак патријархов је да не дозволи да разлике у мишљењима, којих по речи апостоловој „треба да буде" (1. Кор. 11, 19), прерасту у расколе, расуло и лажна учења. Патријарх се мора бринути о томе да свака личност у свој својој непоновљивости нађе своје место у црквеном организму и, истовремено, да неслагања не нарушавају дух љубави и не слабе заједничке напоре у изграђивању Дома Божјег. „У главном - јединство, у споредном - слобода, у свему - љубав". Те речи светог Викентија Леринског треба да остану руководећи принцип црквеног живота.

Патријарх је заштитник спољашњих канонских граница Цркве. То служење добија посебан значај у ситуацији која је настала после образовања независних држава на простору „историјске Русије". Уважавајући њихов суверенитет и старајући се о добру сваке од тих држава, Патријарх је у исто време позван на бригу о одржавању и јачању духовних веза међу народима који их насељавају, ради очувања оног система вредности који свету објављује јединствена правосла цивилизација Свете Русије.

Посебна брига Патријарха биће црквена проповед духовно-моралних идеала у складу са реалношћу современог живота. Сведочанство о истини и лепоти Павославља може бити прихваћено и усвојено само онда када људи јасно схвате значај тог сведочанства за свој лични, породични и друштвени живот, и науче да повезују вечне Божанске речи са реалношћу свакодневног живота, са његовим бригама, радостима и тугама.

Повезати православну веру и јеванђељски морал са свакодневним мислима, очекивањима и надањима људи, значи помоћи им у одговарању на најсложенија питања савременог доба везана за морал и поглед на свет. Вера ће постати разумљива и реално потребна, и поред свег мноштва и противречности погледа и убеђења која постоје у друштву, онда када човек схвати и дубоко осети несумњиву исправност и снагу оне поруке коју сам Бог пружа људима кроз своје Откривење. Не може људска мисао и људска реч бити снажнија од речи Божје. А ако та очигледна истина не постаје очигледна многим људима, то само показује да се лепота и убедљивост Божанске Речи помрачује оним што данас називамо „људским фактором".

Сведочење Цркве свету не подразумева само проповед са црквене катедре, него отворен, добронамерен и заинтересован дијалог у коме обе стране и говоре и слушају. Кроз такав дијалог истине вере постају у најмању руку разумљиве, јер улазе у стваралачки и жив додир са мислима и уверењима људи. А Црква се обогаћује кроз такав дијалог сазнањем о томе шта представља савремени човек са својим начином мишљења и питањима упућеним Цркви.

Такав дијалог доприноси и већем узајамном разумевању међу људима различитих погледа и убеђења, укључујући и религиозна, и потпомаже учвршћење мира међу људима и слоге у нашим друштвима и државама. У оквиру добронамерног дијалога и сарадње на уставној основи треба да се развијају и црквено-државни односи, служећи добру Цркве и државе, служећи добру народа.

Предстојатељ сваке Помесне Цркве позван је да се заједно са сабраћом из других Цркава стара о јединству Васељенског Православља. Благодарећи за заједничку молитву присутним Првојерарсима и представницима Светих Православних Цркава, сведочим да ћу увек бити отворен за дијалог са Црквама-Сестрама и за заједничке напоре који би нам помогли да учврстимо и усавршимо свеправославну сарадњу, да постигнемо бољу координацију пастирских и мисионарских напора.

Предмет наше посебне бриге биће млади, који данас имају посебно снажну потребу за духовним руковођењем. У доба моралног релативизма, када пропаганда насиља и разврата граби душе младих људи, ми не можемо мирно чекати да се они обрате Христу - ми треба да идемо у сусрет младима, ма како то тешко било нама, људима средњих година и старијим, помажући им да нађу веру у Бога и смисао живота, а уједно и да стекну свест о томе да постоји истинска људска срећа. Снажна личност, јединствена и многодетна породица, солидарно друштво - све је то резултат оног начина мишљења и оног начина живота који проистичу из искрене и дубоке вере.

Наш хришћански дуг је брига о страдалнима, сиротињи, сиромашнима, инвалидима, старима, затвореницима, бескућницима, о свима којима можемо помоћи да нађу наду. Глас Цркве треба да буде у исто време и глас слабих и лишених власти који ишту правду.

Предстоје нам многа и тешка дела. И ја се сада присећам светих завештања првог и петнаестог Патријарха. „Добро је дело украшавање и подизање цркава", писао је свети Патријарх Јов, „али ако се у исто време будемо каљали страстима, Бог неће поштедети ни нас ни наше цркве". „Дићи ће се, као што је не једном било, из пепела и из бездана греховног нова Русија - Русија која је свету подарила многе подвижнике вере и благочашћа, Русија која гради храмове у градовима, селима и срцима, Русија која зрачи целом свету правдом и љубављу, света Русија". Дај Боже да ове надахнуте речи Светејшег Патријарха Алексија II постану пророчке.

Од срца благодарим свима овде окупљенима на молитву. Надам се да ваша молитвена подршка, као и заступништво пред Богом целе Цркве за мене, никада неће престати. Свим Архипастирима, пастирима и чедима Цркве наше упућујем свете речи Апостола Павла: „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама (2. Кор. 13, 11). Амин.

Православие.Ru / Интернет-журнал, Превод са руског: Снежана Јелесијевић

Извор: Епархија далматинска