Беседа проф. Дејана Антића на Светосавској академији Епархије врањске, 26. јануара 2012. године
Пре готово осам векова најмлађи син великог жупана Стефана Немање, вративши се из Никеје, донео је радосну вест српском народу. Српска црквена организација, у чији састав су улазиле епископије у Расу, Липљану и Призрену и на чијем су челу биле грчке владике, тада је благодарношћу васељенског патријарха Михаила Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса подигнута у ранг архиепископије. Свети Сава, чију славу и име данас прослављамо, те 1219. године постаје први архиепископ свих српских и поморских земаља, чиме је и суштински потврђена аутокефалност православне цркве у Срба, а њена јурисдикција територијално дефинисана.
Истина је да је српска држава подигнута у ранг краљевине 1217. године, две године пре него што је Свети Сава издејствовао аутокефалност српске Цркве. Али, истина је и то да границе српске државе почетком XIII века нису биле идентичне српским етничким границама, те је српска светосавска црква и тада, као и много година касније, све до данас, била основни интегрални фактор српскога народа. Та је чињеница веома важна. Важна, јер показује да је судбина једног народа током свих векова његовог постојања иста и недељива од судбине његове Цркве.
У периоду највећег територијалног и економског процвата средњовековне државе Немањића, посебно за време владавине Стефана Уроша II Милутина и његовог унука Стефана Душана, светосавска Црква дала је изузетан допринос духовном и културном подизању народа. Она је крчила пут слободарској идеји и била утемељитељ народа. Просвета, здравство, уметност - све је то било под окриљем тадашње Цркве, а развијало се уз несебичну подршку свете лозе Немањића и српске властеле, која је богатство претакала у задужбине, зидала цркве и манастире и била узор угледним Србима XVIII и XIX века, који су такву традицију наставили. То су углавном били богати српски трговци из Беча, Пеште и Трста који су саградили и подарили предивне задужбине у Београду и другим нашим већим градовима. Нажалост, садашњи богати Срби свој новац и богатство улажу у јахте, бродове и базене, што јасно сведочи о цивилизацијском дисконтинуитету у којем се налази данашња национална елита, али и о њеној непросвећености и огрезлости у егоизму и хедонизму, без осећаја за опште добро.
Светосавље је потпуно супротно таквом извитопереном понашању богатих Срба данашњице. Оно није само идеја националне цркве већ и идеја хармоничних међуљудских односа у друштву у којем нема гладних и жедних, у којем влада дух заједнице и општег интереса изнад интереса појединца. Социјални карактер светосавске идеје уочићемо ако сагледамо њену критику индивидуализма, који је уз помоћ револуције изродио данашњи либерални капитализам и отворио пут свирепом империјализму, а све под плаштом борбе за људска права. Епископ Николај Велимировић говорећи о социјалном карактеру светосавља често је истицао постојање "средњег система" код Срба као механизма економског и социјалног устројства државе. У својој књизи "Српски народ као Теодул", он наводи: "Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове који су растрзали Европу кроз векове... Такав економски строј код Срба био је прожет скроз духом хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашној сили и притиску. И при таквом строју сваки човек се осећао слободним човеком а не робом. Јер је постојала индивидуална и колективна својина... За картеле богаташа се није знало нити за глад сиромаха".
Нажалост, светосавски средњи систем код Срба, о којем је говорио Епископ Николај, није се одржао променом друштвено-политичког система! Али, светосавље као идеја наставило је да живи под окриљем српске цркве и интелигенције. И не само да живи, већ је било непресушни извор инспирације српској интелигенцији XIX и XX века. Тако је у непосредној вези са организовањем националне акције у Старој Србији 1886. године формирано Друштво "Свети Сава" које је требало да олакша културни, просветни и верски рад међу Србима, али и да се снажно супротстави великобугарској пропаганди, која је тежила однарођавању српског живља у вардарској Македонији. Та пропаганда, уз подршку Егзархије и турских власти на територији Старе Србије, затворила је велики број српских школа и цркава.
Друштво „Свети Сава“, након свог оснивања, приступило је обнови старих и подизању нових српских школа и цркава. Слало је новац за свештенике и учитеље. Школовало младе питомце пореклом из Старе Србије и Македоније, који су у Београд долазили са препорукама српских конзула у тадашњој европској Турској или са препорукама националних радника са терена.
Већ у септембру 1891. године активност Друштва „Свети Сава“ слаби. Под притиском страних сила, Министарство спољних послова Србије доноси одлуку да укине сваку државну помоћ Друштву. Академик Михаило Војводић сматра да је став Турске био најопаснији за рад Друштва „Свети Сава“ и пише: "Изгледа да су Турци врло брзо осетили колики је значај активности Друштва „Свети Сава“ у Старој Србији и Македонији... Од 1890. године у Турској су појачани прогони чланова Друштва... Период од 1886. до 1891. године остаће међутим посебно обележен у његовој историји... Друштво Светог Саве се тада наметнуло као један од најзначајнијих чинилаца Србије у организовању српског народа. Име тога Друштва било је тада међу Србима ван Србије синоним за Србију као матицу земљу...''
Улога светосавских институција на тлу Старе Србије била је драгоцена, јер су оне сачувале национални и православни карактер народа све до Балканских ратова када ће територија Косова и Метохије и вардарске Македоније коначно поново постати део матице Србије. Данас када прослављамо име Светога Саве ред је да се подсетимо два велика национална јубилеја које обележавамо ове 2012. године и којих не би ни било да смо се, којим случајем, зарад привидног материјалног богатства и лагоднијег живота одрекли светосавља и светосавских вредности.
Пре тачно 100 година - 1912. године, Прва, Друга и Трећа српска армија отпочеле су операцију ослобађања Старе Србије и Македоније. Славном победом Прве српске армије над турском Вардарском армијом, под командом Зеки-паше у рејону Зебрњака, отворена је кумановска капија слободе Старе Србије. Косово и Метохија и вардарска Македонија поново су, након 450 година ропства, враћене у састав српских држава. Српских, јер је област Косова припала Краљевини Србији а област Метохије Краљевини Црној Гори. Први балкански рат био је симбол јединства православних народа који су у својој тежњи за ослобођењем од турског ропства изнедрили и одбранили начело - "Балкан балканским народима." Нажалост, 100 година после ослобођења Старе Србије ово слободарско начело погажено је одлуком западних сила о насилном отимању Косова и Метохије из састава Србије и једностраним признавањем самопрокламоване независности албанске мањине у српској покрајини..
Други велики јубилеј јесте рођендан најмлађе српске државе на Балкану. На дан Светог архиђакона Стефана 9. јануара 1992. године, скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је стварање Републике Српске БиХ као одговор на таласе сецесионизма у СР БиХ. Демократским и мирним средствима постављени су темељи за изградњу младе балканске државе српског народа. Након вишегодишњег страдања у Отаџбинском рату, ова држава призната је међународним уговором у Дејтону 21. новембра 1995. године и данас слави свој 20-ти рођендан.
Данас, на дан Светога Саве, са поносом се сећамо знаних и незнаних јунака Балканских ратова!
Такође, данас на Савиндан, молимо се да најмлађа српска држава на Балкану траје колико и љубав нашег народа према светосављу!
Нека нам је срећан и благословен Савиндан!
Извор: Епархија врањска
