Библиотекарски живот Архимандрита Нићифора Дучића
Српски историчар Валтазар Богишић (1834-1908) истицао је да се у личности Нићифора Дучића „сједињује црковник, војник и књижевник“ и да је „најоргиналнија личност и то у добром почасти вриједном смислу“.
Посебно место међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. веку, заузима Нићифор Дучић, јер је као свештено лице био председник Српског ученог друштва (1887-1891); управник Народне библиотеке Србије (1880-1886); дописни члан Југословенске академије знаности и уметности (од 1892. г.); председник Одбора за школе и учитеље у српским земљама под турском влашћу (од 1868. г.); председник Великог духовног суда (од 1881. г.) и учествовао је у ратовима против Турака.
Српски историчар Валтазар Богишић (1834-1908) истицао је да се у личности Нићифора Дучића „сједињује црковник, војник и књижевник“ и да је „најоргиналнија личност и то у добром почасти вриједном смислу, шта више једина међу свијем хрватским и српским књижевницима, нашег доба, а можда и прошлих вијекова“.
Нићифор Дучић, чије световно име није познато, родио се 21. новембра 1832. године у Лугу на Требишњици у Херцеговини. Упокојио се 20. фебруара 1900. године у Београду. У Босанској вили од 28. фебруара пише: „Архимандрит Нићифор Дучић је сахрањен најсвечаније. На спроводу је био митрополит са двадесет и четири свештеника и три ђакона. Њ. Величанство краљ Александар, краљ Милан, сви министри и остали великодостојници, чланови академије и других удружења, два пука војске са војном музиком, официрски кор, чиновници и силан народ“.
ПОСТАВЉЕЊЕ АРХМ. НИЋИФОРА ДУЧИЋА ЗА УПРАВНИКА НБС
Жарка жеља да буде постављен за управника Народне библиотеке и чувара народног музеја испунила се 10. октобра 1880. године, о чему сведочи и указ о постављењу који је донео Милан Обреновић, по препоруци министра просвете и црквених послова Алимпија Васиљевића. Његов претходник Јован Бошковић (1834-1892) овим указом је постављен за професора у Великој школи. По постављењу он је 16. октобра изрекао заклетву, која гласи овако: „Ја Нићифор Дучић заклињем се свемогућим Богом, да ћу владајућем књазу веран бити, да ћу се устава придржавати и да ћу дужност моју по законима и законим наредбама претпостављених ми власти тачно и савесно отправљати“.
Очигледно да је био задовољан са својом државном службом, јер када му је краљ Милан понудио „епископску катедру у Нишу” 1881. године, он му се захвалио на понуди и изјавио даљу жељу за управљање Народном библиотеком.
Када се распламсао политички сукоб између краља Милана и Митрополита Михаила Јовановића (1826-1898), он се налазио у врло тешком положају. Он је био ученик и поштовалац Митрополита Михаила, а као присталица династије Обреновића био је везан и за краља Милана. Осећао се уморним и разочараним. У једном писму упућеном српском историчару Архимандриту Илариону Руварцу (1832-1905), налази се опис његовог расположења, где каже овако: „И ја сам сит и пресит овога шаренога свијета па сам желео и тражио такво мјесто, где би могао часно у миру проводити дане старости. И такво је мјесто Српска народна библиотека. Жеља је моја испуњена. Мјесто је и за положај и за радњу веома угодно и у исто доба заколоњено од политичких бујица, које се често појављују на овоме земљишту. Сам сам себи старјешина, међу књигама сам у свези са цијелим ученим свијетом“.
ВАЖНИЈА ДЕШАВАЊА У НБС ЗА ВРЕМЕ АРХМ. НИЋИФОРА
По постављењу за управника он се одмах укључио у израду Закона о Народној библиотеци и музеја, који је ступио на снагу 19. марта 1881. године. У 3. чл. овога Закона стоји да је установљен Одбор за библиотеку и музеј (који су до тада били спојени) и да те чланове бира професорски збор Велике школе – „из сваког факултета и одељења факултетског по једног“. Због тога је он очекивао добру сарадњу и највећу помоћ у раду од професора Велике школе, који су у то време били најобразованији људи у Србији. Тим поводом 10. децембра 1881. године, послао је допис ректору Велике школе, у коме саопштава: „Да би Народна библиотека што боље и корисније одговарала оној великој сврси које је ради установљена (...); веома је потребно, да се набављају поред српске у опће и иностране литературе (...). С тога част ми је учтиво Вас замолити, да би сте изволили обзнанити Господи професорима Велике школе (...), да ми шаљу прибељешке о својим струкама најнових књига и дјела најбољих писаца, које књижница Велике школе нема и не може да набави, а потребни су за науку и образованост (...)“. Као што видимо, он је хтео (колико му финансијска средства допуштају) да помогне студентима у што квалитетнијем учењу а да му за то помогну професори са достављањем информација о потребним књигама.
У марту 1881. године обратио се министарству просвете да му помогну да се приреди и одштампа трећи део штампаног каталога Народне библиотеке – Каталог српске и хрватске књижевности. Министар просвете Стојан Новаковић је 10. децембра добио каталог на преглед, а 16. децембра је одобрио његово штампање. Каталог српске и хрватске књижевности предат је у штампу 24. марта 1882. године и због тога што је садржао биографије свих писаца, што га је чинило занимљивим за ширу читалачку публику, одобрено је да се штампа у 700 примерака. Из непознатих разлога одштампан је тек 13. марта 1886. године.
Годишњи буџет који је министарство просвете одобрило за Народну библиотеку и музеј, „да подмирује потребе ова два важна културна завода у Србији“, био је 8.000 динара. Он се жалио да овај буџет није довољан за годишњу набавку „књига, старина и етнографске збирке“. Због тога је тражио да се буџет повећа на 12.000 динара. Према буџетском извештају Народне библиотеке и музеја за 1883. године, види се да је овај предлог усвојен.
Постојао је велики проблем са немарним корисницима. Када је 1880. године прегледао реверсе на књигама које су изван библиотеке, видео је да их има невраћених од 10 до 20 година; неки су умрли а књиге нису вратили. Због тога је у три броја Српских новина (бр. 205-207) молио „немарне вратише“ да врате позајмљене књиге, јер својим поступком лишавају друге да се користе књигама. Написао је да ће им објавити имена у званичним новинама, а ако то не помогне, на њима ће бити примењене законске мере. Без обзира на његова усмена и писмена упозорења, мали број корисника је вратио позајмљене књиге. Што је њега довело у ситуацију да 24. маја 1885. године састави списак немарних корисника и пошаље министру просвете, како би им он наредио да их врате, а оне књиге које су упропастили, да их плате.
Још од 1870. године сви управници и министарство просвете су се жалили да се „Народна библиотека са толико установа нашла у једној згради без иједне празне собе, чак и без читаонице за посетиоце, који у (зимским данима) зебу у ходнику“. Исти тај проблем сачекао је и Нићифора Дучића. Он се у извештају за 1881. годину жалио да је простор „према умножавању књига и према све већем броју посетилаца и читалаца већ сада сувише мален и смета развитку библиотеке и њезина корисног задатка“. Ово није решено, јер се он поново жалио 9. априла 1886. године министарству просвете на овај проблем месец дана пре него што је разрешен службе управника: „Сматрам за дужност, да вас понизно замолим, Господине Министре, да бисте извољели сврнути своју пажњу на просторије Народне библиотеке, које су сада не само напуњене књигама, него управо препуњене. Чак и по ходницима и из под степеница Народне библиотеке напуњено је књигама“.
ОТПУШТАЊЕ ИЗ СЛУЖБЕ
Без обзира што је био присталица династије Обреновића, ипак је идејно био ближи Митрополиту Михаилу, што га је довело у ситуацију да је режимски неподобан. На основу чега је 15. маја 1886. године краљ Милан донео указа о отпуштању из службе, на предлог министра провете и црквених послова Милутина Кујунџића и по послушању министарског савета, где пише: „ (...) да се Арх. Ничифор Дучић, библиотекар народне библиотеке, на основу §-а 76. закона о чиновницима грађанског реда, из службе отпусти, а да му се један пут за свагда изда његова једномесечна плата и да се у исто време разреши од звања потпреседника апелаторијске конзисторије“. Из указа се не види конкретан узрок због чега је отпуштен из службе. Он је у брошури (коју је написао 21. маја 1886. год.) За што сам отпуштен из српске државне службе?, поводом овога догађаја написао: „Незнајући другог узрока, а неучинивши ни најмању гријешку у дужностима и званичнијем пословима, могло би се дакле претпостављати, да сам отпуштен из државне службе, за то, што сам гласао 26. априла о. г.“. Због тога што Влада није објаснила његово отпуштање из државне службе, он је у овој брошури, укратко изложио своје више- деценијско пожртвовање за српски народ. Своје излагање завршио је овим речима: „Завршујем ријечима Христовијем, које је изустио, кад су га Јевреји мучили и разапињали: „За што ме бијете! – људи, шта вам учиних? – Господе, опрости им, јер незнају, шта чине“. А моје сроднике, пријатеље и знанце увјеравам, да ништа нијесам учинио, што је незаконито и непоштено, и, што би и најмању сјенку бацило на моје име и карактер. Остаћу до смрти онакав, какав сам и до сада био. И као што се у добру нијесам понио, тако се ни у злу нећу ни понизити ни поништити. И, као што сам се у дугом низу година своје младости, од које сам највећи дио уложио у Србију, ватрено борио за слободу и добро народа; тако ћу се и од сада у старости и болести смјерно и усрдно молити Богу, да штити Србију од сваке напасти, ту зјеницу око свијех Срба, и да се ослободи и уједини српски народ“. Његова жарка жеља да проводи дане са књигама, заклоњен од „политичких бујица“, на жалост, није му се испунилa.
Извор: Православље, ђакон Ненад Идризовић
