Био-библиографија Владике Николаја

Свештеник Милисав Д. Протић: Владика Николај, Био-библиографија 1880-1941, Сабрана дела, књига 1, Шабац 2012.

Оно што траје стварају песници, рекао је Хелдерлин, а песма и највећа химна Богу јесте молитва. Свештеник Милисав Д. Протић нам је, поред свог великог религиозног, духовног и писаног опуса, подарио и књигу Николај био-библиографија, 1880-1941.

Овај духовни подвиг у виду лепе књиге издала је Епархија шабачка у Шапцу 2012. године. Садржај ове књиге су јединице објављене у сабраним делима епископа Николаја, издаваним у организацији Епархије западноевропске, у Диселдорфу од 1976. до 1986. године.

Био-библиографске јединице су поређане по годинама издања дела. Кад је у питању наслов на страном нјезику, првенствено на енглеском, аутор Протић доноси и превод на српском уз нека додатна појашњења.

„Ова библиографија владике Николаја Велимировића, са малим изузетком, рађена је de vizo. Обухвата максимално могуће наше изворе; страни извори су коришћени само у извесној мери, јер су нам многи били недоступни, што значи да се тај посао мора наставити када се укаже могућност да се дође до извора“, каже аутор у уводу, протојереј Милисав Д. Протић.

Овим делом је заокружен издавачки подухват Епископа Лаврентија. Наиме, требало је претходно објавити Николајева дела у петнаестак томова како би се тек на крају могла сачинити био-билиографија.

Протић је, да поменемо, први главни и одговорни уредник патријаршијских новина, сада већ листа са традицијом и репутацијом, Православља. Такође, овај свештеник је вредно скупљао рукописе епископа Николаја Велимировића, сређивао их, фотокопирао, прекуцавао, јер је владика писао на обичној хартији писаним, читким словима како би свако могао да чита. Те рукописе је уручио епископу Лаврентију, тада западноевропском и аустралијском, са седиштем првобитно у Диселдорфу, који их је постепено, том по том, објављивао. Било је то у доба комунизма, тако да је у Службеном гласнику свака од њих била забрањена и, самим тим, није могла бити легално унета у земљу. Међу њима су Молитве на језеру, Религија Његошева, Охридски пролог, Мисионарска писма, Омилије на празнике,  Омилије на недељна чтенија, Беседе под гором, Нове беседе под гором, Изнад греха и смрти, Касијана, Једини Човекољубац, Српски народ као Теодул, Вера Светих – Катихизис (првобитно на енглеском и касније преведан на српски), Духовна лира,  да споменемо само нека дела која су постала класична.

Дело пред нама наводи његове две докторске дисертације одбрањене у Швајцарској пре Првог светског рата, затим коресподенцију са значајним личностима, рецимо са научником Михаилом Пупином или чичестерским бискупом Белом, и низ значајних беседа о народним проблемима, богомољачком покрету и другим животним, горућим, егзистенцијалним и хришћанским проблемима.

Овај највећи Србин после Светога Саве је имао нечувену социјалну интелигенцију. Знао је народне патње, болове, скривене ране и ожиљке, и био је невероватан видар душе. Обраћао му се и најобичнији свет и највећа српска, и не само српска, елита. Још 1914. године у Енглеској придобија јавно мњење, те ова земља стаје на страну Србије када се овај народ, са својим краљем и воловским колима, пео на своју Голготу прелазећи Албанију, на путу  где цвета лимун жут.     

Обраћао се и возачима локомотива и посрнулима и палима, и радничкој класи, и где год је пролазио, носио је са собом јеванђељску реч, која је насушна потреба људском бићу. Његове беседе су биле јасне, речи бистре као изворска вода, а реч упућена народу била је реч упућена од срца срцу. Ничег ту није било од демагогије, лажних обећања.

Имао је невероватан смисао за дух времена. Знао је шта доноси добро, шта доноси зло. И поред овог обимног рада, велика штета је за овог великана људског духа што није имао свог секретара као Гете. Наиме, Гете је знао да је његов секретар Екерман из дана у дан записивао силне и неухватљиве мисли и расуђивања овог генија и сва збивања око њега, његове разговоре, недоумице, размишљања. Ми, данас, овом немачком генију не можемо прићи без Екермановог дела, а владики Николају можемо прићи кад год то желимо, јер су његове речи - речи свечовека. За њега кажуда је најтајанственије догматске истине успео да изрази обичним речником! Његове мисли су дубоке као океан, а у њима има нешто крилато и лако, као у сигурном лету орла над литицама и врховима, кад кликће своју јеванђељску поруку која дуубоко потреса душу свих нас.

Доказ тога је и ова књига. Дугујемо захвалност великом прегаоцу хришћанске духовне културе, проти Милисаву Д. Протићу на овом дару, јер је својим подвигом отргао од заборава дело великана, Српског Златоуста.

Горан Раденковић
професор Богословије Светога Саве у Београду