Биографија Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева)

Митрополит Иларион (у свету Григорије Валериевич Алфејев) рођен је 24. јула 1966. године у Москви. Од 1973. до 1984. године студирао је у Московској средњој специјалној музичкој школи у класи виолине и композиције. Са 15 година постаје чтец у цркви Васкрсења у Москви. Као ипођакон Митрополита волоколамског Питирима (Нечаева), 1983. године на послушању је у Издавачком одељењу Московске Патријаршије. Годину дана касније, после завршетка школовања, уписао се на Московски државни конзерваторијум. Од 1984. до 1986. године служио је у војсци.

У јануару 1987. године добровољно је напустио студије на Московском конзерваторијуму и постао је искушеник Светодуховског манастира у Виљнусу, где је 19. јуна 1987. године пострижен и замонашен од стране Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, притом добивши име по светом Илариону Новом (празнује се 6/19 јуна). У истом храму од руке истог Епископа 21. јуна рукоположен је у чин јерођакона. У Саборном храму у Виљнусу, са благословом Архиепископа Виљнуса и Литваније Викторина, 19. августа 1987. године рукоположен је у чин јеромонаха од стране Архиепископа уфимског и стерлитамакског Анатолија (сада Архиепископ керченски). Од 1988. до 1990. године служио је као настојатељ храмова широм Епархије. Године 1990. именован је настојатеља Саборне цркве Светих Благовести у Каунасу. Године 1990. као делегат своје Епархије учествовао је у раду Помесног сабора Руске Православне Цркве. Године 1989. дипломирао је на Московској богословији, а 1991. на Московској духовној академији стиче звање кандидата богословља. Године 1993. завршио је постдипломске студије на Московској Духовној Академији.

Од 1991. до 1993. године предавао је Омилитику, Свето Писмо Новог Завета, Догматику и Грчки језик на Московској Духовној Академији. Од 1992. до 1993. године предавао је Нови Завет на православном Светотихоновском богословском институту и Патрологију на Руском Православном Универзитету Светог апостола Јована Богослова. Године 1993. одлази на Оксфорд, где је под руководством Епископа диоклијиског Калиста (Вера) радио докторску дисертацију на тему "Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање". Године 1995. докторирао је на Универзитету Оксфорд, са звањем доктора филозофије.

Од 1995. радио је у Одељењу за спољне црквене односе Московске патријаршије, а од августа 1997. до почетка 2002. године на челу је Секретаријата за међухришћанске односе. Од 1995. до 1997 године предавао је Патрологију у смоленској и калушкој Богословији. Године 1996. предаје Догматско богословље на Православној богословији Светог Германа на Аљасци (САД). Од јануара 1996. године члан је свештеничког братства храма Свете великомученице Екатарине у Москви (Подворје Православне Цркве у Америци). Од 1996. до 2004. године био је члан Синодалне богословске комисије Руске Православне Цркве. Од 1997. до 1999. године предавао је Догматско богословље у Богословији Светог Владимира у Њујорку (САД) и Богословље Источне Цркве на Богословском факултету Универзитета у Кембриџу (Велика Британија). Године 1999. на Богословском институту Светог Сергија у Паризу стекао је звање доктора теологије.

На Васкрс 2000. године у цркви Свете Тројице у Москви, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил произвео га је у чин игумана. Одлуком Светог Синода од 27. децембра 2001. године изабран је за Епископа керченског, викара Сурошке епархије. На празник Рођења Христовог 2002. године, у Успењском саборном храму у Смоленску, Митрополит смоленски и калињинградски Кирил одликује га чином архимандрита. После недељу дана, 14. јануара 2002. године у москвском храму Христа Спаса, хиротонисан је у чин Епископа. Хиротонијом је началствовао блаженопочивши Патријарх московски и целе Русије Алексеј II уз саслужење десет епископа.

Одлуком Светог Синод од 17. јула 2002. године именован је за Епископа подољског, викара Епархије московске, и Главног представника Руске Православне Цркве у европским и међународним институцијама. Одлуком Светог Синода од 7. маја 2003. године именован је за Епископа Беча и Аустрије са привременим управљањем Епархијама у Будимпешти и Мађарској. Такође изабран је и за представника Руске Православне Цркве при европским институцијама у Бриселу.

Дана 1. фебруара 2005. године изабран је за доцента на Богословском факултету Универзитета у Фрибургу (Швајцарска) на катедри за Догматско богословље. Дана 24. август 2005. године добио је Макаријевску награде за рад "Свете тајне Цркве".

Дана 31. март 2009. године Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил и Свети Синод именују га за председника Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, као и за сталног члана Светог Синода, са титулом "Владика волоколамски, викар Патријарха московског и целе Русије." У исто време именован је за ректора новооснованог Центра за постдипломске студије Московске патријаршије Свети Кирило и Методије. Дана 9. априла 2009. године именован је за настољатеља храма иконе Мајке Божје "Свих жалосних радост" у Москви. Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил, 20. априла 2009. године, производи га у чин архиепископа, а 1. фебруара 2010. године у чин у митрополита.

Дана 28. маја 2009. године постаје члан Савета за сарадњу са верским удружењима под управом Председника Руске Федерације. Дана 26. јула 2010. годионе постао је члан Патријаршијског савета за културу. Члан Савета фонда Руски мир постаје 13. јануара 2010. године.

Академска звања и дипломе

Доктор философије Универзитета у Оксфорду (1995).
Доктор теологије Богословског института Светог Сергија у Паризу (1999).
Почасни доктор Руског државног социјалног универзитета.
Почасни доктор теологије Богословског факултета Универзитета у Каталонији.
Почасни професор Руске хришћанске хуманитарне академије.
Професор на Универзитету у Фрибургу (Швајцарска).
Члан Савеза композитора Русије.
Члан редакције часописа "Богословски радови" (Москва), "Црква и време" (Москва), Studia Monastica (Барселона), научно-историјске серије "Византијска библиотека" (Санкт Петербург).

Награде

Добитник је грамата Патријарха московског и целе Русије (1996 и 1999), Орден "За храброст и пожртвовање" Републике Литваније (1992), Орден Кнеза Константина Острошког Пољске Православне Цркве (2003), Сребрни орден Светог Инокентија Православне Цркве у Америци (2009), Орден Светог мученика Исидора Естонске Православне Цркве Московске Патријаршије (2010), Орден Светог благоверног војводе Стефана Великог Православне Цркве Молдавије (2010), Орден Светог апостола и јеванђелиста Марка Православне Цркве у Александрији (2010), златна медаља «Sigillum Premium» Универзитета у Болоњи (Италија) (2010).

Публикације

Аутор је више од 700 публикација, укључујући и монографије из патрологије, догматске теологије и црквене историје, као и преводе дела Светих Отаца са грчког и сиријског језика.

Књиге Митрополита Илариона: Тајна вере. Увод у догматско богословље (1996) (преведена на српски језик, Епархија жичка), Живот и учење Св. Григорија Богослова (1998) (преведена на српски језик, Епархија жичка), Духовни свет Св. Исака Сирина (1998), Свети Симеон Нови Богослов и православно Предање (1998), Православна теологија на прелазу векова (1999), Свете тајне Цркве (2 тома, 2002),У то православни хришћани верују. Катихетске беседе (2004), Православље (у 2 тома, 2008-2009), Патријарх Кирил. Живот и поглед на свет (2009).

Музичка дела

Аутор је више музичких дела: "Божанствена Литургија" и "Свеноћно бденије, симфонија "Песма успона" за хор и оркестар, ораторијум "Страдање по Матеју" за солисте, хор и оркестар, "Божићни Ораторијум" за солисте, хор дечака, мешовити хор и симфонијски оркестар.

Извор: www.mospat.ru