Бискупска конференција о питањима брака и породице
Пред предстојећи Бискупски синод Ватикан жели сазнати шта католици у свету мисле о Библији, Цркви, браку, породици, сексуалности. За ту сврху је разаслан упитник који је у име папе Фрање urbi et orbi упутио надбискуп Курије Лоренцо Балдисери (Lorenzo Baldisseri). Одговори на ова питања требало би да чине „радни инструмент“, односно „status quaestionis“ за предстојећи „ванредни Синод свих бискупа“ који је папа Фрања сазвао за октобар 2014. године.
Тек би одлуке овог ванредног Синода требало да буду званично прихваћене или одбачене у оквиру „редовног Синода бискупа“ 2015. г. Тиме је наступио парадоксалан ефекат будући да су сви, како реформистички, тако и фундаменталистички настројени католици, очекивали ауторитативну одлуку понтифекса максимуса quo vadis ecclesia? у питањима брака, породице и сексуалног морала. Већ се месецима очекивао изразит став новог поглавара о будућности Римокатоличке цркве, који је својом досадашњом реформистичком одважношћу у многим питањима осведочио склоност ка радикалним изменама парадигми.
Како је љубав могућа на католички начин? Да ли је секс пре брака грех? Да ли је контрацептивна пилула забрањена? Да ли је абортус сакрилег (светогрђе)? Шта значи развод брака ако је брак Света тајна? А о хомосексуалности и да не говоримо, и за њега до сада званична Црква није нашла ни једну милостиву реч, оставивши ова отворена питања савести и уверењима локалног свештенства, што се, повремено, у пракси косило са моралним начелима вере. И шта на ово све вели папа? Онај ко се чежњиво надао новом „Lex Фрања“ по питањима сексуалног морала, тај је дубоко разочаран. Папа је једноставно та фундаментална питања делегирао народу Божјем по девизи – vox populi, vox Dei.
Упитник који садржи 38 појединачних питања у девет поглавља о браку, породици, хомосексуалности, о љубави (према људима и Богу), послала је бискупска конгрегација у Ватикану римокатоличким бискупијама – њих око 4.700 на броју у васцелом свету. И док су се многи у недоумици питали да ли је могуће да Ватикан ове упитнике шаље лаицима уместо да их клирици сами испуне, дотле су их бискупи у Великој Британији по кратком поступку објавили online на интернету. Од краја прошле недеље је online доступна енглеска верзија овог упитника помесних бискупа са препорукама да се на њих масовно одговори. У једном саопштењу за штампу у Ватикану је прошлог уторка речено да је овај потез британских бискупа саобразан жељи папе Фрање да се непосредно чује глас народа Божјег. Та питања је, вели се у том саопштењу, лично и папа Фрања формулисао заједно са другим бискупима. Битно је, истиче се, не само шта мисле клирици и теолози, већ шта мисле сви!
У ову категорију иде и проверавање биготности сексуалног морала, односно очигледног раскорака између животне праксе и учења Цркве. До сада је важило, као и столећима пре тога, да између стварности и идеала зјапи дубока провалија и да против паклених мука постоји лек: исповест, покајање и опроштај. Не, вели папа Фрања узимајући идеал озбиљно и пита у којој мери је идеал људски, односно да ли се са њим може живети?
Ватикан не претпоставља да сви католици знају шта је „идеалан католик“, па их овим упитницама подстиче на отвореност и искреност. Прво питање у овом упитнику гласи: „Да ли познајете учење Библије и догмате Цркве“, док реформулисано исто питање гласи: „Знате ли зацело у шта верујете и шта треба да чините?“ Питања су понекад и дипломатски или политбировски формулисана. Али није неопходно бити теолог да би се на њих јасно одговорило: „Колико католика живи у дивљим браковима?“; „На који начин Црква подржава брачне парове у кризи?“; „Шта треба да чини свештеник када неверујући жели да се венча са крштеним?“; „Како се помесна црква односи према хомосексуалним паровима?“; „Како се односи према државама у којима су ‘хомо-бракови’ признати?“
Ова питања су спектакуларна, јер показују да Црква не мора бити ауторитативна и да не мора само на догматима и монархичним принципима да инсистира. Црква може да се промени. И када има папу који допушта слободу мишљења и слободу саодлучивања/партиципације, Црква може сама себе да револуционира. Нама се чини да је овде на делу „језуитство“ (максималан рафинман), удружен са „фрањевством“ (максимална близина верницима), али пре и изнад свега, један демократски гест. Овај папа са ципелама излизаних потпетица и са афинитетом за старомодне аутомобиле није популистички проповедник сиромаштва са ореолом непогрешивости, већ понтифекс реформи, који би да заједно са народом Божјим задобије уверљивост своје Цркве. У којој мери је primus inter pares на Петровој катедри ношен Духом Светим, ускоро ће показати плодови његовог реформистичког курса.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
