Бискупски синод Римокатоличке цркве о питањима брака
Свечаном понтификалном Литургијом у катедрали Св. Петра у Риму је у недељу 5.10.2014.г., којом је началствовао папа Фрања уз концелебрацију 191 учесника Синода –кардинала Курије, надбискупа и бискупа Римокатоличке цркве - отворен је ванредни Бискупски синод. Две недеље ће учесници Синода расправљати о „пастирским изазовима по породичним питањима у контексту евангелизације“. На овом ванредном Синоду биће још и 62 учесника из редова брачних парова, као и стручњака које је Папа лично позвао. Овај трећи ванредни Бискупски синод ће трајати од 5. до 19. октобра у Ватикану.
Као припремни чин за овај бискупски синод Ватикан је желео сазнати шта римокатолици у свету мисле о Библији, Цркви, браку, породици, сексуалности. За ту сврху је био разаслан упитник који је, у име папе Фрање, urbi et orbi упутио надбискуп курије Лоренцо Балдисери. Одговори на ова питања требало би да чине „радно полазиште“, односно „status quaestionis“, за предстојећи „ванредни Синод свих бискупа“ који је папа Фрања сазвао за окобар 2014. г. Тек би одлуке овог ванредног Синода требало да буду званично прихваћене или одбачене на „редовном Синоду бискупа“ 2015.г. То има парадоксалан ефекат будући да су сви, како реформистички, тако и фундаменталистички настројени католици, очекивали ауторитативну одлуку понтифекса максимуса по питањима брака, породице и сексуалног морала. Већ се месецима очекивао изричити став новог верског поглавара о будућности Римокатоличке цркве који је својом досадашњом реформистичком одважношћу у многим питањима осведочио склоност ка радикалним изменама парадигми.
Како је љубав могућа на католички начин? Да ли је секс пре брака грех? Да ли је контрацептивна пилула забрањена? Да ли је абортуссветогрђе? Шта значи развод брака ако је брак Света Тајна? А о хомосексуалности и да не говоримо - о њој до сада званична Црква није нашла ни једну милостиву реч, оставивши ова отворена питања савести и уверењима локалног свештенства, што се, повремено, у пракси косило са моралним начелима вере. И шта на ово све вели папа?
Онај ко се чежњиво надао новом „Lex Franciscus“ по питањима сексуалног морала, тај је дубоко разочаран. Папа је једноставно та фундаментална питања делегирао народу Божјем по девизи – vox populi, vox Dei. Упитник који садржи 38 појединачних питања у девет поглавља о браку, породици, хомосексуалности, о љубави (према људима и Богу), послала је бискупска конгрегација у Ватикану римокатоличким бискупијама – око 4700 на броју у васцелом свету. И док су се многи у недоумици питали да ли је могуће да Ватикан ове упитнике шаље лаицима уместо да их клирици сами испуне, дотле су их бискупи у Великој Британији по кратком поступку објавили online, на интернету. Од краја прошле недеље је online доступна енглеска верзија овог упитника помесних бискупа, са препорукама да се на њих масовно одговори. У једном саопштењу за штампу у Ватикану је својевремено речено да је овај гест британских бискупа саобразан жељи папе Фрање да се непосредно чује глас народа Божјег.
Та питања је, вели се у саопштењу, лично и папа Фрања формулисао у заједници са другим бискупима. Битно је, истиче се, не само шта мисле клирици и теолози, већ шта мисле сви. У ову категорију иде и проветравање биготности сексуалног морала, односно очигледног несклада између животне праксе и учења Цркве. До сада је важило, као и столећима пре тога, да између стварности и идеала зјапи дубока провалија и да против паклених мука постоји лек: исповест, покајање и опроштај грехова. Не, вели папа Фрања, узимајући идеал озбиљно, и пита да ли је идеал по мери људској, односно да ли се са њим може живети?
Ватикан не претпоставља да сви католици знају шта је „идеалан католик“, већ их овим упитницама подстиче на отвореност и искреност. Прво питање у овом упитнику гласи: „Да ли познајете учење Библије и догмате Цркве“? Друкчије формулисано, оно гласи: „Знате ли зацело у шта верујете и шта треба да чините?“ Питања су повремено дипломатски или политбировски формулисана. Али није неопходно бити теолог да би се на њих јасно одговорило: „Колико католика живи у дивљим браковима?“; „На који начин Црква подржава брачне парове у кризи?“; „Шта треба да чини свештеник када неверујући жели да се венча са крштеним?“; „Како се односи помесна Црква према хомосексуалним паровима?“; „Како се односи према државама у којима су „хомо-бракови“ признати?“
Ова питања су запањујуће нова, јер показују да Црква не мора бити ауторитативна и да не мора само на догматим и монархичним принципима да инсистира. Црква може да се промени. И када има Папу који допушта слободу мишљења и слободу саодлучивања, Црква може сама, унутар себе, да доведе до радикалних промена. Нама се чини да је овде на делу „језуитство“ (максимално рафиниран поступак), удружен са „фрањевством“ (максимална близина верницима), али пре и изнад свега један демократски гест са високом пастирском символиком. Овај Папа са ципелама излизаних потпетица и са афинитетом за старомодне аутомобиле није популистички проповедник сиромаштва са ореолом непогрешивости, већ понтифекс реформи који би да заједно са народом Божјим поврати поверење својој Цркви.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
