Бити љубљена и ишчекивана Очева деца, бесплатан је и неотуђив дар

„Све моје, твоје је“ (Лк 15,31), казао је отац старијем сину и није мислио само на материјална добра, него на учествовање у сопственој љубави и саосећању – рекао је папа Фрања у недељу на миси у Рабату, у Мароку, и истакао: То је највеће хришћанско наслеђе и богатство, јер уместо да се меримо или сврставамо према моралном, друштвеном, етничком или верском стању, можемо препознати да постоји још једно друго стање које нико неће моћи уништити ни порицати будући да је оно дано као чисти дар. То је стање деце коју Отац љуби, очекује и којој се радује.

Тако је Папа коментарисао јеванђељску причу која говори о милосрдном Оцу или, како је још познатија, о изгубљеном сину. За нас је то данас неугодно поређење, као и за људе прошлих столећа, као је неко приметио. Тешко је ту причу разумети или, још боље, прихватити је. Зашто је отац с чежњом чекао млађега сина који је брзо потрошио и распршио половину богатства које је без муке стекао као наслеђе? Зашто је отац отворених руку прихватио тог јадног сина који је после раскалашног живота морао чувати свиње? 

Зашто је због његовог повратка организовао велико славље? Зашто му готово није  допустио говорити, оптужити себе за своје грехе и понизити се наводећи их? Зашто га није ставио у карантин, натерао да се каје, како бисмо то ми учинили? У одговору на та питања средиште је поруке бесплатног и преобилног божанског милосрђа које не познаје чисте и нечисте, него свима жели помоћи да се поново дигну, само ако допусте да  буду загрљени То је Бог који се не боји ући у таму греха и који тражи сваку прилику како би опростио. 

То је божанска особина, милосрђе, далеко од наше беде и рачунице. Можемо слободно рећи: сви се поново препознајемо у понашању старијега сина, који лоше одговара на ту бесплатну и преобилну очеву љубав према млађем сину. Тај млађи брат који је упознао понор греха, вратио се с надом да ће бити поновно примљен за очински сто, али међу слугама. Међутим, нашао се у загрљају, вратио се и поновно му је дано, по људској рачуници, незаслужено, да потпуно буде син, прималац љубави која се никад није прекинула и од које се само он хтео оделити. 

У тој причи за многе од нас, „старије синове“ који се сматрамо надмоћнима, праведнима, који испуњавају закон, другачијима од „нечистих“ грешника, врло је тешко прихватити то велико учење. Старији син је позван да учествује у том слављу због брата који је поново нађен; и позван је изнад свега да препозна да је његово највеће наслеђе и богатство управо учествовати у слављу, те то бескрајно милосрђе покушати доживети као своје.

Извор: Vatican News Bulletin (са енглеског Инфо служба СПЦ)