Благо височке цркве

Удружење грађана „Височани и пријатељи“ Брчко, у сарадњи са Српском Православном Црквом - Црквеном општином Брчко, организовало је представљање књиге протојереја-ставрофора др Ранка Билинца „Благо височке цркве“(Издавач „Дабар“, 2019). Књига др Ранка Билинца представља, и тако је треба и читати, као још једну, оригиналну по приступу, потврду и доказ утемељен на непобитним и сачуваним историјским изворима о постојању и страдању Срба у предјелима гдје су они сада сведени, у бројном смислу, на ниво статистичке грешке.

-Књига представља доказ да су Срби током бурне прошлости имали жеље, воље  и националног поноса да у околностима које им никако нису ишле на руку сачувају свој идентитет и вољни избор религијског опредјељења припадности православљу и светосављу као националном облику исповиједања вјере, - рекао је, између осталог,  проф др Далибор Петровић, један од рецензената монографије.

Историчар мр Жељко Вујадиновић, у улози рецензента, подсјетио је потенцијалне читаоце да: „...је аутор сажето обрадио историјат српског народа у Високом и околини, са нагласком на приказ вјерских, образовних и уопште културних прилика. Већ доказани историописац, Билинац је зналачки „уклопио“ приказ локалних збивања у шира дешавања“... Прије почетка рата 1992-1995.година, Срби су чинили око шестину становништва општине Високо. У грађанском рату углавном су протјерани (знатан дио населио се у Брчком и околини), неколико стотина било је заточено у логорима, док је неколико десетина страдало. Двије деценије послије завршетка рата у Високом је живјело свега тридесетак српских породица...“

Дирљиву исповијест у Културно-административном центру „Патријарх српски Павле“ у Брчком, гдје је промоција књиге обављена, присутни су чули од протојереја Миљана Рађеновића, свештеника височког, који је покушао објаснити како му срце гласно заигра у тренутку кад једног више православца види на Литургији у цркви Светог великомученика Прокопија у Високом. А кад се Рађеновић машио гусала, заиграло је срце свих присутних.

Аутор студије „Благо височке цркве“, протојереј-ставрофор др Ранко Билинац у кратком обраћању потенцијалним читаоцима публикације, подсјетио је на важност обнове старих светиња попут цркве Светог великомученика Прокопија у Високом.

Старе светиње су кроз вијекове постојања судбински везале своју духовну, културну и просвјетну дјелатност са националним бићем свог народа. Дијелећи судбину свог народа, храмови су се некад уздизали до божански лијепог, или, пак, били рушени. Њихове су развалине и даље зрачиле божанском свјетлошћу која је окупљала народ да слави Бога и скупља снагу да опстане и храмове обнови, и тако у круг. Обнављајући старе светиње народ је сачувао православне законе и српску духовност. Зато, сам чин обнове храма је једнако важан као и изградња нове цркве...

Заиста, док буду листали књигу „Благо височке цркве“, љубитељи наше прошлости имаће радост откривања непознатог а знатижељни истраживачи ће имати добар разлог да се више посвете споменичкој ризници Високог и његовог краја. Многи од Височана, позваних на промоцију из Београда, Бања Луке, Бијељине, Зворника, Добоја, Фоче, Брчког прихватише идеју аутора да сав приход од откупљених примјерака књиге буде усмјерен за обнову цркве у Високом. Један од домаћина свима окупљеним, протојереј Небојша Драшкић, подсјетио је народ да је промоција књиге „Благо височке цркве“ први културни садржај у тек отвореном Културно административном центру „Патријарх српски Павле“ у Брчком.

У другом дијелу својеврсног сретања Височана и пријатеља, који је био посвећен сјећању, чуле су се гусле из руку свештеника Рађеновића; говорили су Саво Ристановић и Драган Дамјановић, предсједник и подпредсједник Удружења „Височани и пријатељи“ Брчко, а Мирослав Ристановић је приредио билтен-изложбу која говори о Високом некад и сад те о двогодишњој активности Удружења „Височани и пријатељи“ Брчко.

На крају дружења људи обећаше једни другима, а посебно свештенику височком, Миљену Рађеновићу, да ће се окупити у Високом на славу своје цркве Светог великомученика Прокопија.

Сава Д.Теодоровић

Извор: Митрополија дабробосанска