Благодатни огањ
Од 335. године до данас, у Саборном храму Гроба Господњег у Јерусалиму, Благодатни огањ сведочи о присуству Божјем које просвећује таму људску. Но, огањ не долази само онима који га дочекују у Јерусалиму на сваку Велику суботу, већ долази због васцелог рода људског.
У самом Саборном храму, поред полиције и војске, ред и церемонијалне процедуре извршавају званични чувари Христовог гроба каваси (гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ 250 година. На Велики петак Саборни храм се закључава, а унутра остаје десетак хиљада људи. Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Око 11 часова, комисија састављена од градских власти - представника полиције и Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта - у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији (параклис Гроба Господњег у Саборном храму) има преко стотину. Затим Кувуклију прегледају да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра.
На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов Молитвеник са златним листићима, а улаз запечате огромним воском испод кога су двери завезане белом траком у облику слова X, које монаси у рукама унакрсно држе. Тако је данас, а по угледу на Велику суботу, када јудејски јерарси тразише од Пилата да Христов гроб запечате и стражу поставе, јер мислисе да тако "спрече" Васкрсење Христово.
Занимљиво је поменути разлике у ишћекивању овог важног догађаја. Наиме, православни са европских простора то чине скрушено, на молитвено тих начин, док православни Арапи Палестинци ударају у таламбасе, певају и играју, бивајући чак на раменима (они тада певају лепе песме Богородици и Светом Ђорђу на свом језику). Представници свих хришћанских конфесија морају узети благослов православног патријарха, јер без благослова не могу добити ни свеће са упаљеним Благодатним огњем од патријарха.
Око 13 цасова долази патријарх града Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија, на чијем је целу он, обилази три пута око Кувуклије уз појање Воскресеније Твоје, Христе Спасе и Свјете тихиј, после цега патријарх, благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор, остајуци само са епитрахиљем, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх (или неко од митрополита, а по благослову патријарха) клекне, лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући првосвестеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа по 33 свеће. У параклису Анђела је и јерменски представник, и то само на метар и по, "контролисући" да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење казује о томе да Благодатни огањ заиста долази, и то само православном патријарху.
Платинастобела, пурпурна, громолика, огњена нит спушта се кроз отворену куполу Саборне цркве, чујно парајући ваздух, брзином таман довољном да људско око све региструје. Присутни виде огромну муњу која се разлива невиђеним сјајем. Та сила Благодатног огња пали патријарху кандило и вате на Гробу, а он од њих припремљене свеће. Благодатни огањ у првим минутима уопсте не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. За тили час огањ се разнесе свуд по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој Земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој Земљи пале се и горе овом чудесном ватром.
Из књиге "Кога имам на небу?" Хаџи Драгана Б. Поповића,
Београд, 2001. г, стр. 245
