Блажени Августин

Садржај

Житије блаженог Августина Ипонског, Место блаженог Августина у Православној Цркви, Расправе о благодати и човековој слободној вољи, Учење о предестинацији (предодређењу), Мишљења у петовековној Галији, Став Истока и Запада у шестом веку, Девети век: Свети Фотије Велики, Каснији векови: Свети Марко Ефески, Савремено мишљење о блаженом Августину, О савременим противницима блаженог Августина, Писма оца Серафима Роуза, Вечерње, Јутрење

ПРЕДГОВОР

Ова кратка студија о блаженом Августину је написана на захтев једнога броја православних хришћана, који су имали прилику да је прочитају у часопису Православна реч (бр. 79 и 80, 1978.) и који сматрају да она може бити од душевне користи и данашњим православним хришћанима. При томе не треба да обраћамо пажњу на комплетност ове студије богословља блаженог Августина, будући да се детаљније говори само о теми благодати и слободне воље, док је остатак углавном историјски. Заправо, њен циљ је да открије став Православне Цркве према блаженом Августину кроз историју Цркве. Такође, надам се да смо истовремено, макар унеколико, осветлили проблем православног начина живота у савременом свету, у коме се осећање и сила истинског Православља тако ретко среће чак и међу православним богословима. При томе је ауторова намера била да доведе у питање мишљење данашњих академских богослова о Августину као о „жртвеном јагњету" и тако нам омогући да јасније сагледамо његове, али и сопствене слабости, које су изненађујуће сличне.

Сопствена немоћ се пред самим аутором веома живо открила готово одмах после објављивања ове књиге и то после сусрета са једним совјетским емигрантом, који се обратио у Православље још док је живео у Русији, али га је разумевао у оквирима источњачких религија, које је до тада био упознао. И за њега је блажени Августин био жртвено јагње: критиковали су га због погрешног превођења и разумевања јеврејских термина, због погрешног учења о „првобитном греху", итд. Заиста, не можемо порећи Августинову пре-рационалност, као ни чињеницу да је заступао погрешно учење о прародитељском греху, које, да поново нагласимо, није било толико „не-православно", колико уско и непотпуно. Августин готово да је порицао постојање сваке доброте или слободе у самом човеку, те је учио да сваки човек носи кривицу Адамовог греха и његових последица. Православно богословље оваква становишта оцењује као крајности, суштински стране хришћанском учењу.

Међутим, овај руски емигрант је поменуте недостатке Августиновог учења претворио у правдање изразито неправославног учења о човековој потпуној ослобођености од прародитељског греха. Поједине једностране критике Августиновог учења о првобитном греху су, чак и многе православне мислиоце, довеле до сличног претеривања, што је међу православне вернике унело непотребну смутњу. Тако су неки писци толико „против" Августина, да остављају утисак да је Пелагије можда на послетку ипак био православни учитељ (упркос томе што га је Црква осудила), док се други задовољавају тиме што шокирају читаоце изјавом да је учење о првобитном греху „јерес".

Тако су ове претеране реакције на Августинове заблуде нанеле много више штете од самих грешака које су намеравали да исправе. У таквим случајевима, блаженог Августин постаје не само „жртвено јагње" на које су се, оправдано или неоправдано, сручили сви могући богословски пропусти, већ се тиме ствара још већа опасност да блажени Августин постане изговор елитистичке философије надмоћи „источне мудрости" над свим што је „западно". Према овој философији, не само Августин, већ свако ко је под било каквим „западним утицајем", укључујући и многе истакнуте православне богослове каснијих векова, „заправо не разумева" православно учење, те га морају поучити данашњи представници „неопатристичког" („повратак Светим Оцима") богословског тренда. Због овакве злоупотребе се често издваја епископ Теофан Затворник, велики руски Отац деветнаестог века. Наиме, он је са Запада преузео понеке изразе и превео је неколико западних књига из којих је избацио све не-православне идеје, јер је увидео да духовно осиромашени православни народ није могао имати никакве користи од таквих књига (у томе је следио пример св. Никодима Агиорита). Због тога данашња „елита" покушава да га омаловажи, називајући га „схоластиком". Даље је већ само по себи јасно шта ове критике подразумевају: ако не можемо веровати великим православним учитељима као што су блажени Августин и еп. Теофан, колико ли тек онда ми, обични православни хришћани, можемо да разумемо сложено православно учење? Мора да је „истинско учење" Цркве толико суптилно, да га „заправо" може разумети неколицина људи са богословским дипломама стечених на модерним православним академијама (где цвета „неопатристички" богословски тренд), о којима се говори као о „правим светоотачким" мислиоцима.

Ипак, нека врста чудне контрадикције напада ову „светоотачку елиту": њихов језик, тон и васцели приступ поменутим питањима су толико западни (понекад чак и „језуитски"!) да човек просто занеми пред њиховом слепом критиком нечега што је очигледни део њих самих. „Западни" приступ богословљу, пре-рационалност, од које је блажени Августин увелико патио (али не и еп. Теофан), претерано ослањање на дедукције сопственог огреховљеног ума су особине, које су толико овладале данашњим човеком да заиста морамо бити сумашедши ако их схватамо као нечији други проблем, а не на првом месту као наш сопствени. Када бисмо имали макар делић дубоког и истинског православног срца (како каже св. Тихон Задонски), које су блажени Агустин и еп. Теофан у огромној мери имали, мање бисмо истицали њихове учињене и неучињене грехе.

Нека критичари Августиновог учења и даље, уколико то желе, раде свој посао, али нека то чине са више милости, више разумевања, више православности, више свести да је блажени Августин на истом небу, коме сви тежимо, уколико не желимо да порекнемо православље свих оних Отаца, који су га сматрали православним светитељем, почевши од раних галијских Отаца, преко св. Фотија Цариградског, св. Марка Ефеског, св. Димитрија Ростовског, па све до данашњих учитеља Православља, на челу са архиепископом Јованом Максимовичем. Ако ништа, није лепо и поштено са омаловажавањем говорити о Оцу кога Црква и Њени Оце воле и поштују. Наша „исправност" - чак ако је она „исправна" онолико колико ми мислимо да јесте - не може бити изговор за такво непоштовање. Они православни хришћани који и данас о благодати и прародитељском греху говоре августиновским језиком, нису лишени благодати наше Цркве. Они, пак, који су „исправнијег" размишљања, нека се плаше губљења ове благодати због сопствене гордости.

Првобитно издање ове студије је изазвало реакције римокатолика и ми смо оптужени за покушај „крађе" блаженог Августина од Латина! Не - блажени Августин је одувек припадао православној Цркви, која је исправно оценила његова спорна и исправна учења. Без обзира шта они мислили, ми смо само покушали да истакнемо место које је он увек имао у православној Цркви и у срцима православних верника.

Молитвама св. јерарха Августина и свих Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас! Амин.

Jеромонах Серафим
Пасха, 1980. године