Богоскврнављење (бласфемија*) у европском законодатству

*(ἡ βλασφημία, τῆς βλασφημίας - погрда, хуљење, псовка; грдња; богоскврнављење, богохуљење, обесвећивање.

Како треба друштво да се односи према богохуљењу и према верницима?

Атентат исламских терориста на француски сатирични часопис ”Charlie Hebdo” изазвао је контроверзне дебате о правним параграфима и питању ”забране бласфемије”.

Данашња контроверзна дебата о ”параграфу о бласфемији” концентрише се на питање разлике између ”личног права” и ”религиозних осећања”. У односу на овај други појам  забрана би могла бити закон о поштовању и толерантности. У овом контексту се често цитира ”кодекс штампе”, сходно коме се религиозни, миросазерцатељни или морални назори и уверења не критикују. Има и оних који у овоме виде довољне услове за испуњење ”религиозног мира”. Има и оних који би да ”параграф о бласфемији” пооштре како би се ”јавни мир” гарантовао. Има и оних, и међу теолозима, који не виде никаву дилему у нарушењу ”јавног мира” од стране уметника (карикатуриста), који са сатиром критикују све религије, већ од стране фанатика који нису у стању да отрпе критику или на њу одмерено реагују. Поента оваквих аргумената је сасвим обрнут однос ”крвника и жртве”.

Како са законом о бласфемији стоји у Европи?

У Француској је однос Цркве и државе регулисан законом из 1905. (лаицизам) о одвојености двају ентитета. Религија је сасвим приватна ствар, и државу не занима вероисповест њених грађана. Сходно томе, закон о богохуљењу не постоји. Изузетак чини област у Алзасу (Département Moselle) која је између 1871. и 1918. припадала Немачкој. Овде су на снази закони који за бласфемије предвиђају највишу казну од три године. Представници овог региона су дан након атентата на Charlie Hebdo захтевали да се овај закон као ”застарео” укине.

У Великој Британији је овај закон 2008. укинут, а као бледа замена, две године пре тога,  прихваћен "Racial and Religious Hatred Act", као забрана ширења мржње на основу религиозних убеђења. Велике религиозне заједнице су тада оштро критиковале ову новину у закону.

У Ирској је од 2010.г. на снази веома строг закон о бласфемији. Ко Бога вређа, биће изложен казни до 25.000 евра. Три услова морају бити испуњена да би случај дошао на суд: осећања верника морају бити повређена, очиглрдно нарушени јавни мир, и то да је одговарајуће лице свесно, са намером провоцирало. Но овај закон је једнако веома критикован, те се влада Ирске припрема да сачини референдум о измени/допуни овог закона.

У Аустрији могу судови да изричу новчане казне или казне затвором до шест месеци због ”омаловажавања религиозног учења”. Последња оваква казна је изречена једном карикатуристи 1994.г. који је богохулно изобразио у једном стрипу Христа. Та казна је доцније у другој судској инстанци укинута и богохулни делинквент ослобођен казне.

У Швајцарској се због ”јавне погрде религиозних уверења других” могу изрицати новчане санкције. Но већ деценијама није било таквог процеса.

У Италији важи богохуљење за безаконитост која се изриче искључиво у виду новчаних санкција. Пре три године је једна ултракатоличка заједница тужила  аустријског режисера за богохуљење у филму који је био приказан у Кану, за недело бласфемије. Оптужбе за бласфемију су врло ретки случајеви у Италији.

У Шпанији постоји, пак, један такав параграф, али до процеса за дело богоскврнављења готово да не долази.

У Русији је недело вређања религиозних осећања важило за ”преступ реда”. Након обесвећујућег протеста панкерки Pussy Riot у православном храму, закон о бласфемији је пооштрен и од 2013.г. за недело ”богохуљења” закон предвиђа казну до три године затвора. Три обесне девојке бенда Pussy Riot су за светогрђе биле кажњене каторгом од две године за ”дивљаштво и религиозну мржњу”.

Сазерцавање или морално-аналитички аспект

Када је у Лондону пре неколико година приказиван опсцени и богохулни Скорцизијев филм ”Последња Христова искушења”, три дана након премијере филм је скинут са програма због одлучних протеста муслимана који су тада ватрено тврдили да је приказивање филма неприхватљиво, будући да је Христос у исламу пророк. Хришћани су тада остали пасивни, што је код муслимана вероватно изазвало осећање прећутног презира, јер хришћанима очигледно ништа није свето. Но овакав закључак превиђа чињеницу која је заснована на учењу Христовом да се на неправду не одговара неправдом. Хришћани су прихватили моћ/ауторитет државе. Они су се молили и за цара који их је прогонио, као и доцније за хришћанску власт. Са друге стране, хришћани су очекивали и очекују заштиту од стране државе. Заиста, хришћани су ”странци на овоме свету” као што вели Св. Апостол Петар. Они су то и у својству грађана једне државе, али то не значи да ће слободно одступити од својих грађанских права.

Питање најпре гласи: да ли је богохуљење кажњиво и, ако јесте, због чега? Друго, у чему је зацело кривица? И треће: да ли казне за овакве преступе треба да буду драконске или начелно символичне? Чије достојанство такав закон треба да штити? Да ли достојанство Бога или достојанство верника?

У сарозаветном јудејству и данас у исламу реч је о достојанству Бога. Бог као највиши Законодавац ће преступом његових закона бити увређен. Такве увреде се морају  кажњавати, и онда када је личност Бога директно дотакнута и највишом, смртном казном. Субјект који кажњава је – у случају шарије – држава. Где то није случај, субјект који кажњава је ”ума”, наднационани скуп/сабрање муслимана. У тој теократској заједници преступник може бити кажњен од стране свих муслимана. Варварске егзекуције чији смо сведоци могли бити последњих деценија или претње писцима смрћу, само су логична консеквенца овакве теократије.

Хришћанима је Бог највиша стварност у којој је реч о животу и смрти. Бити хришћанин укључује и принципијелну спремност да исповедањем вере за Бога и свој живот положе. Важно је у овом контексту истаћи – свој живот, не живот других. Отуда у нашем секуларном праву и јавности нема места греху бласфемије. Није реч о Богу у секуларном праву, већ о човеку који је упућен на Бога. Бог је тај који човека штити. Заштићени морају бити људи којима је до Бога од људи који у Бога верују. Они су ти који су повређени и унижени богохуљењем више но повредом сопствене личности.

протођакон Зоран Андрић, Минхен