Богу Божије, цару царево...

Благослов за часне и равноправне изборе

«Иштите најприје Царство Божије
и правду Његову»(Мт. 6, 33)...

Избори 2008. С обзиром на то да ће ускоро наступити изборна ћутња и да је у јавности већ било спекулација о томе да Црква подржава ову или ону страначку опцију, морамо указати на неке од основних постулата на којима почива не само однос Цркве и државе кроз векове, него и сам идентитет Цркве, који не може бити ни од кога експлоатисан и злоупотребљаван, па чак ни од црквених институција или великодостојника.

Црква свој идентитет црпи из Царства Божијег и на њему заснива и гради своју видљиву структуру. То значи да она, као будућа заједница светих, гледа на све, без разлике, као на потенцијалне светитеље, независно од њихове боје коже, националне припадности, политичке или било које друге опредељености, и у том смислу не може бити говора ни о каквом селективном или наменском благосиљању било кога.

До четвртог века тај идентитет никада није долазио у питање, делом и због тога што је Црква била одвојена и прогоњена. Кроз цео византијски период Црква и држава су, мање-више, живеле у једној симфонији и Православни Исток, хвала Богу, не познаје случајеве папоцезаризма, иако се може рећи је Црква у том периоду уживала можда најповлашћенији положај у својој историји.

О вековима турског ропства не треба ни трошити речи. Ипак, треба истаћи да симбиоза националног и верског, постигнута у том периоду, не може и не сме, ни у ком случају, претворити Цркву у пуког чувара националних вредности. Ту болест етнофилетизма, нарочито подстакнуту и увежену на Исток преко идеја Француске револуције, Црква је одлучно одбацила још у деветнаестом веку.

Током кoмунистичке диктатуре Црква је, као народ Божији, опет, а не само као установа, била најизложенија прогонима и тлачењу, «мешању у њене унутарње послове», све до уплитања у избор патријарха. Иста диктатура је, притом, с невероватним цинизмом, ширила пропагaнду, које многи нису или неће да буду свесни ни данас, како је Црква небеска и да овде нема шта да тражи. Део те пропаганде опстаје и до данас кроз исмејавање идеје о Небеској Србији, односно нашег опредељења за Царство Божије, а не земаљско. И поред свега тога, Црква није никада позивала ни на какав реваншизам и стран јој је било какав облик «клеронационализма», који се такође данас многима привиђа, иако се, тамо где га они виде, није никад појавила ниједна мантија.

На почетку вишестраначког живота у Србији, с почетка деведесетих, Српска Православна Црква је саборском одлуком изричито наложила своме свештенству, значи, ђаконима, свештеницима и епископима, да се не ангажују страначки. Сходно томе, сваки клирик који се страначки активно ангажује, противи се не просто једној саборској одлуци, него самој Цркви и ономе што она по својој природи јесте - израз и пројава недељивог јединства Тројичног Бога.

Наравно, остаје свачија слобода и обавеза да, по савести и личном нахођењу, остварује своје легитимно и Уставом загарантовано грађанско право, и да гласа по своме нахођењу. Све друго спада у домен реторике, добронамерне или злонамерне интерпретације и, како би народ рекао, навијања воде на своју воденицу.

Једно је сигурно, Црква се моли за сваку благочестиву власт, а то ће рећи, и то једино може препоручити својим верницима, за ону власт која није против Бога, и која ће у свом програму садржати и испоштовати основне хришћанске норме и принципе. Уосталом, на лукаву квазибиблијску досетку истргнуту, наравно, из целог библијског контекста Предања и искуства Цркве, да је свака власт од Бога, народ је, такође, одговорио питањем преко довитљивог песника: «Да ли је од Бога и власт која је против Бога»?

Инфо СПЦ