Божанска Литургија у Саборној цркви Христовог Васкрсења у Тирани

Поводом 25 година архипастирске службе Архиепископа Анастасија

У суботу, 24. јуна 2017. свечана Божанска Литургија служена је поводом 25-годишњице избора Његовог Блаженства Архиепископа тиранског, драчког и свеалбанског Анастасија Васељенске Патријаршије. Чланови Светог Синода саслуживали су на Литургији: Његово Високопреосвештенство Митрополит бератски Игњатије, Његово Високопреосвештенство Митрополит Ђирокастре Димитрије, Његово Високопреосвештенство Митрополит Аполоније и Фијере Николај, Његово Високопреосвештенство Митрополит елбасански и шпатски Антоније, Његово Високопреосвештенство Митрополит амантијски Натанијел, као и свештенство које је рукоположио Архиепископ Анастасије током своје службе.

На крају Божанске Литургије, Архиепископ Анастасије се обратио вернима, прво захваливши Богу за богате духовне дарове које је добио током ових година, као и за своје сараднике и чланове Светог Синода. Затим је Архиепископ сумирао најзначајније моменте и проблеме са којима се сусрео током своје службе, упознавши млађе нараштаје са њима, а који нису живели у тим историјским данима за Цркву. Поменуо је свој долазак у Албанију као патријарашки Егзарх, затим свој избор за Архиепископа од стране Васељенске Патријаршије 24. јуна 1992. године, затим своје опирање у први мах да прихвати дужност и услове у којима је раније таворила Црква, и препреке које су долазиле од група људи који нису хтели канонско оживљавање Цркве.

Мада је званична слобода враћена у земљу већ почетак 1990-тих, био је то драматично раздобље за православне вернике у Албанији. Није постојао ниједан преживели архијереј, и ниједан потенцијални кандидат који би био уздигнут у то достојанство; тад је било само 15 пензионисаних и болесних свештеника. Није било ни цркава (или су биле разорене или су претворене у световне зграде) и није било финансијских средстава да се поново изграде због великог сиромаштва, јер и држава није хтела да пружа неку подршку верским заједницама. Све у свему, тад је владала очајна ситуација.

У таквим условима, једини ауторитет који је имао одговорност и способност да предузме иницијативу за васпостављање  Православне Цркве у Албанији била је Васељенска Патријаршија, која је надлежна да пружа подршку православним помесним Црквама. Да би сагледала ситуацију и потребе Цркве Албаније, Патријаршија је у Албанију послала најквалификованијег човека који је био познат и у православном свету и ван њега: професора  др Анастасија, који је у то време био Митрополит Андрусе, председавајући Комисије за светско мисионарстви и евангелизацију Светског савета Цркава, и Архиепископ Кеније, Уганде и Танзаније.

Након доласка у ову земљу, Архиепископ се сусрео са страшном духовном и материјалнoм пустоши  коју је државни атеизам оставио за собом, али то га није застрашило. Решио је да мења стање ствари. Почео је са отварањем богословије за припрему младог свештенства и започео је обнову постојећих црквених здања, док је истовремено отпочео пројекте за изградњу нових цркава. То је био самопожртвовани рад који је убедио албанске православне хришћане да званично замоле Васељенску Патријаршију да поставе Митрополита Анастасија за свога Оца и Предстојатеља.

Извор: ОСР- Албанска Православна Црква (превод – Информативна служба СПЦ)