Божићна порука Епископа шумадијског Јована

Дра­га бра­ћо и се­стре, де­цо ду­хов­на, за­бла­го­да­ри­мо Бо­го­мла­ден­цу Хри­сту Ко­ји нас удо­сто­ји да до­жи­ви­мо по­кло­ње­ње Ње­го­вом ро­ђе­њу и да се ра­ду­је­мо Бо­жи­ћу и да­на­шњем да­ну у ко­ји се Син Бо­жи­ји ова­пло­тио да би љу­ди по­ста­ли бо­го­ви по бла­го­да­ти. Бо­жић је дан от­кри­ве­ња веч­не исти­не – ко је и ка­кав је Бог у ко­га ве­ру­је­мо; и дан от­кри­ве­ња сми­сла и ци­ља чо­ве­ко­вог живота, сми­сла по­сто­ја­ња чи­та­вог све­та. Ово је дан у ко­јем се сје­ди­њу­ју Не­бо и земља, дан у ко­јем је за­си­ја­ла све­ту веч­на све­тлост бо­го­по­зна­ња и дан ка­да су се љу­ди из­ми­ри­ли са Бо­гом и јед­ни са дру­ги­ма и та­ко спо­зна­ли да су си­но­ви Бо­жи­ји и бра­ћа ме­ђу со­бом.

Ни­ка­да чо­век ни­је бли­зак чо­ве­ку као да­нас, на Бо­жић. Ни­ка­да од­ра­сли и де­ца ни­су то­ли­ко при­сни јед­ни са дру­ги­ма као да­нас. Ни­ка­да чо­век не осе­ћа та­ко сна­жну по­тре­бу да се ми­ри и збли­жа­ва са дру­гим љу­ди­ма као да­нас. Та­ко и наш на­род има по­тре­бу и оби­чај да се на да­на­шњи дан пра­шта и мир­бо­жи, да се за­бо­ра­вља­ју лич­не раз­ми­ри­це са же­љом да се све око нас збли­жи и збра­ти­ми у ду­ху љу­ба­ви и ми­ра Бо­жјег.

Сла­вље­ње Бо­га кроз мир и до­бру во­љу ме­ђу љу­ди­ма, ка­ко ка­же ан­ђел­ска пе­сма, је­згро­ви­то нам ис­ка­зу­је су­шти­ну Хри­сто­ве по­ру­ке, са­др­жај Ње­го­вог Је­ван­ђе­ља и ми­си­ју све­те Цр­кве, ко­ју је Он, ова­пло­ће­ни Бог, осно­вао. Исто­вре­ме­но, ова ан­ђел­ска пе­сма пред­ста­вља нај­све­ти­ји трип­тих Бо­жић­не бла­го­ве­сти. Про­по­ве­да­ју­ћи мир Бо­жи­ји, мир Хри­стов, мир без стра­ха и на­си­ља, чо­век до­при­но­си из­град­њи Цар­ства Бо­жи­јег на зе­мљи.

Сво­јим до­ла­ском ме­ђу љу­де, Хри­стос све­до­чи о но­вој за­јед­ни­ци Не­ба и зе­мље, Твор­ца и тво­ре­ви­не и от­кри­ва ве­ли­ку тај­ну ко­ју је Бог Отац ства­ра­њем, као за­лог, унео у чо­ве­ка. О том Бо­жи­јем уде­лу све­до­чи Све­ти Ири­неј Ли­он­ски ка­да ка­же да је чо­век по­зван да бу­де од­сјај, сла­ва и све­тлост Бо­жи­ја на зе­мљи. Ве­ли­чи­на чо­ве­ко­ва, као нај­ва­жни­јег ство­ре­ња под сун­цем је­сте упра­во то што је Син Бо­жи­ји по­стао чо­век. И за­то, за­јед­но са Све­тим Јо­ва­ном Зла­то­у­стим, ка­жи­мо: „Сла­ва Те­би Го­спо­де јер смо опет до­че­ка­ли све­тле да­не Хри­сто­вог Ро­ђе­ња да се ра­ду­је­мо и ве­се­ли­мо у њи­ма“.

Бо­жић је пра­зник су­сре­та, ми­ра и љу­ба­ви. Ве­ли­ка је и из­ван ума тај­на ро­ђе­ња Бо­га Ло­го­са ко­ја се де­си­ла у скром­ној ви­тле­јем­ској пе­ћи­ни, ко­ја од та­да, за­у­век, по­ста­је цен­тар све­та, ме­сто сла­ве Бо­жи­је и из­вор уте­хе свим бо­го­тра­жи­те­љи­ма кроз исто­ри­ју ро­да људ­ског. И за­и­ста, има ли бо­љег ме­ста где се чо­век мо­же сре­сти са Бо­гом, са со­бом и са дру­гим чо­ве­ком од ви­тле­јем­ске пе­ћи­не и пра­зни­ка Бо­жи­ћа? За­то ве­ли­ки отац Цр­кве, Све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти, о Бо­жи­ћу као пра­зни­ку ка­же: „По­штуј­те, бра­ћо, да­не пра­знич­не, по­нај­ви­ше дан Ро­ђе­ња Хри­сто­вог, јер ко Ро­ђе­ње Хри­сто­во на­зо­ве мај­ком свих пра­зни­ка, тај не­ће по­гре­ши­ти“. Из овог пра­зни­ка из­ви­ру сви пра­зни­ци, као ре­ке из из­во­ра, јер је ро­ђе­ње Хри­сто­во по­но­вно ства­ра­ње све­та, а ова­пло­ће­ње Бо­га Ло­го­са је ка­мен те­ме­љац све­га у све­ту. Ови Бо­жић­ни да­ни су из ста­ри­не на­зва­ни све­тим и ра­до­сним и про­сла­вља­ју се та­ко што се ми зе­маљ­ски љу­ди уз­ди­же­мо ка Не­бу, о че­му сла­во­сло­ви Све­ти Гри­го­ри­је Бо­го­слов:

„Хри­стос се ра­ђа - про­сла­вљај­те!
Хри­стос с не­бе­са - су­сре­ћи­те!
Хри­стос на зе­мљи - уз­ви­си­те се!
Пе­вај Го­спо­ду сва зе­мљо!“

Сла­ва на ви­си­ни Бо­гу и на зе­мљи мир, ме­ђу љу­ди­ма до­бра во­ља - по­здрав и по­зив ан­ђе­ла при об­ја­вљи­ва­њу Хри­сто­вог ро­ђе­ња це­лом људ­ском ро­ду, от­кри­ва нам дар ко­ји Го­спод  до­но­си. Бог је до­шао у те­лу да би у свет до­нео Ви­шњи мир и по­ми­рио чо­ве­ка са нај­у­зви­ше­ни­јим Оцем. Мир Хри­стов ни­је од овог све­та, па Бо­жић­ни мир Све­ти Гри­го­ри­је Па­ла­ма на­зи­ва „Ду­хом уси­но­вље­ња“, јер они ко­ји ве­ром но­се овај мир, по­ста­ју на­след­ни­ци Бо­жи­ји и су­на­след­ни­ци Хри­сто­ви (Рим 8, 17).

По­не­кад нам се учи­ни да је не­ред по­кре­тач и но­си­лац исто­ри­је све­та. Ме­ђу­тим, ха­о­тич­ност пре­би­ва са­мо та­мо где је из­гу­бље­на свест о истин­ској ме­ри све­га и свих. А та ме­ра је љу­бав. Хри­стос све­до­чи, до­ла­ском у овај свет, да је љу­бав по­бе­ди­ла зло и мр­жњу и да их увек по­бе­ђу­је. Љу­бав је од Бо­га. Бог је из­вор све­ко­ли­ке љу­ба­ви. Ко­ји не љу­би, не по­зна­де Бо­га; јер Бог је љу­бав (1 Јн 4, 8). Ко је за­до­био љу­бав, за­до­био је Бо­га, а ко је од љу­ба­ви оту­ђен, оту­ђен је од Бо­га, јер је Бог љу­бав.

Дух Бо­жи­ћа осе­ћа­ју са­мо они ко­ји, по ре­чи­ма Све­тог апо­сто­ла Па­вла, жи­ве под­но­се­ћи је­дан дру­го­га, и опра­шта­ју­ћи је­дан дру­го­ме, као што Хри­стос опро­сти ва­ма, та­ко и ви (Кол 3, 13), да би се, ка­ко учи Апо­стол, обу­кли у љу­бав ко­ја је све­за са­вр­шен­ства (Кол 3, 14). Љу­бав је глав­на оде­ћа но­вог чо­ве­ка. Обу­ћи се у њу зна­чи обу­ћи се у све­вр­ли­ну, јер она све вр­ли­не ве­зу­је, спа­ја, сје­ди­њу­је у јед­но. Љу­бав је све­за са­вр­шен­ства, про­на­ла­зи и по­ве­зу­је све што је са­вр­ше­но у свим би­ћи­ма. По се­би, она је не са­мо Бо­жан­ска си­ла, не­го и Бо­жан­ска су­шти­на: Бог је љу­бав (1 Јн 4, 8). Љубав, сје­ди­њу­је чо­ве­ка нај­пре са Бо­гом, из­во­ром свих са­вр­шен­ста­ва, а за­тим и са свим оним што је са­вр­ше­но у љу­ди­ма и свој тво­ре­ви­ни. Сва­ка вр­ли­на во­ди са­вр­шен­ству, а љу­бав све вр­ли­не по­ве­зу­је у јед­но са­вр­шен­ство ко­је ни­кад не пре­ста­је (1 Кор 13, 8). Због то­га Све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти ка­же: „Све што би ти на­звао до­брим, ако у ње­му од­су­ству­је љу­бав, не­ма ни­ка­кве вред­но­сти и бр­зо не­ста­је.“ Љу­бав је та све­та Бо­жан­ска си­ла ко­ја да­је моћ чо­ве­ку да свим би­ћем осе­ћа ка­ко је Хри­стос све у све­му и ка­ко су у Ње­му сви сје­ди­ње­ни.

Бо­жић нам от­кри­ва ка­кав тре­ба да бу­де са­др­жај и сми­сао на­шег жи­во­та. Бла­го­дат­но жи­вље­ње у Бо­го­чо­ве­чан­ском Те­лу Хри­сто­вом, у Цр­кви, да­је љу­ди­ма све Бо­жан­ске си­ле ко­је пре­о­бр­жа­ва­ју чла­но­ве Цр­кве у не­бе­ске љу­де. Жи­ве­ти Го­спо­дом Хри­стом на зе­мљи, зна­чи жи­ве­ти Не­бом и по за­ко­ни­ма Не­ба. Је­ван­ђе­ље Го­спо­да Хри­ста, ко­је је Он до­нео на­ма на зе­мљу, ва­жи и за ан­ђе­ле на Не­бу. Хри­стос је, да­кле, Лич­ност ко­ја вер­не на зе­мљи из­јед­на­чу­је са ан­ђе­ли­ма на Не­бу, а од ан­ђе­ла и љу­ди, жи­вих и упо­ко­је­них, ства­ра јед­ну Бо­го­чо­ве­чан­ску за­јед­ни­цу – Цр­кву.

„Кроз ова­пло­ће­ње Си­на Бо­жи­јег“, по ре­чи­ма Пре­по­доб­ног Си­ме­о­на Но­вог Бо­го­сло­ва, „по­ста­је­мо си­но­ви Бо­га Оца и бра­ћа Хри­сто­ва.“ Бог се ова­пло­тио да би, про­жи­вев­ши наш жи­вот, мо­гао да нам ка­же о Се­би и о на­ма ону по­след­њу исти­ну ко­ја нам се ни­ка­ко дру­га­чи­је ни­је мо­гла от­кри­ти. Исти­ну о то­ме да ви­ше не­ма про­ва­ли­је из­ме­ђу Бо­га и чо­ве­ка; не­ма не­са­вла­ди­вих пре­пре­ка за су­сре­та­ње Бо­га и чо­ве­ка – очи у очи, ли­це у ли­це.

Тај чу­де­сни су­срет се до­га­ђа у на­шем ср­цу. Ра­ди то­га су­сре­та Го­спод је си­шао на зе­мљу по­став­ши чо­век ко­ји је про­жи­вео наш жи­вот са свим те­ско­ба­ма и не­во­ља­ма, ле­че­ћи људ­ске бо­ле­сти. Пре­тр­пео је смрт на кр­сту, вас­кр­сао из мр­твих и ваз­нео се на Не­бе­са. Све то ра­ди та­јин­стве­ног су­сре­та и да би се ср­у­ши­ла пре­гра­да из­ме­ђу чо­ве­ка и Бо­га ко­ју је по­ди­гао људ­ски грех.

Бо­жић је пра­зник ми­ра, пра­зник љу­ба­ви, пра­зник до­бре во­ље, пра­зник ра­до­сти, пра­зник Је­ван­ђе­ља. Ка­да ове бла­го­да­ти чо­век до­жи­вља­ва? Са­мо он­да ка­да смо у за­јед­ни­ци са Го­спо­дом јер чо­век та­да све сво­је бри­ге пре­но­си на Ње­га мо­ли­твом и мо­ље­њем. Та­да у ду­шу ње­го­ву си­ла­зи мир Бо­жи­ји, ко­ји пре­ва­зи­ла­зи сва­ки ум. Мир ка­кав ум људ­ски ни за­ми­сли­ти не мо­же, а ка­мо­ли оства­ри­ти и до­жи­ве­ти. То је мир ко­ји до­ла­зи од осе­ћа­ња веч­не Исти­не у це­лом би­ћу, од осе­ћа­ња Бо­га жи­во­га и бес­крај­но чо­ве­ко­љу­би­вог. Мир Бо­жи­ји раз­ли­ва по ду­ши љу­бав Бо­жи­ја, прав­ду Бо­жи­ју, бла­гост Бо­жи­ју. Тај мир до­ла­зи од са­зна­ња да су, Бо­жан­ски са­вр­ше­но и чо­ве­чан­ски ствар­но, ре­ше­на сва пи­та­ња људ­ског ду­ха: пи­та­ње жи­во­та и смр­ти, бе­смрт­но­сти и веч­но­сти, до­бра и зла. За­то мир Бо­жи­ји увек пра­ти ње­го­ва се­стра - Бо­жан­ска ра­дост. За­јед­но си­ла­зе Ду­хом Све­тим у ду­шу и ср­це сва­ко­га ко­ји жи­ви рев­но­стан је­ван­ђел­ски жи­вот, сва­ко­га ко­ји се бо­ри за је­ван­ђел­ску пра­вед­ност, јер Цар­ство Бо­жи­је и је­сте: пра­вед­ност и мир и ра­дост у Ду­ху Све­том (Рим 14, 17).

Та­кво чо­ве­ко­во ср­це је на­дах­ну­то Го­спо­дом Хри­стом и оно жи­ви у Ње­му и са Њим. Та­да сва ње­го­ва осе­ћа­ња ни­чу, ра­сту и уса­вр­ша­ва­ју се у Го­спо­ду, не уда­ља­ва­ју се од Ње­га и не лу­та­ју ван Ње­га. У ср­цу и у ми­сли­ма та­квог чо­ве­ка пре­би­ва мир Хри­стов, мир Бо­жи­ји. Ср­це ко­је бо­ра­ви у Го­спо­ду Хри­сту чи­сти се од сва­ке пр­љав­шти­не и ис­пу­њу­је све­тим Бо­жан­ским си­ла­ма. И нај­зад, пот­пу­но очи­шће­но, оно Бо­га ви­ди где год по­гле­да, и у се­би и око се­бе.

Бо­жић нам по­ма­же да се на пра­ви на­чин из­бо­ри­мо са свим жи­вот­ним не­во­ља­ма и ис­ку­ше­њи­ма иза­зва­ним од стра­не дру­гих или од нас са­мих. Пат­ње у на­шим до­мо­ви­ма, ис­ку­ше­ња у шко­ла­ма, не­во­ље у гра­до­ви­ма и се­ли­ма, су­ко­би ме­ђу на­ро­ди­ма, до­каз су одво­је­но­сти од Хри­ста јер на­ше ср­це тада по­ста­је отво­ре­но за зло и ис­ку­ше­ња. Ова ду­бо­ка по­де­ље­ност и не­сре­ћа у све­ту не мо­же се пре­ва­зи­ћи људ­ским на­по­ри­ма, већ је­ди­но по­мо­ћу Оно­га Ко­ји је Сво­јим оте­ло­вље­њем омо­гу­ћио чо­ве­ку да за­јед­ни­ча­ри са Бо­гом.

Про­ва­ли­је ко­је нас де­ле прав­да­мо ре­чи­ма: шта мо­же­мо, та­кво је вре­ме... Ме­ђу­тим, на­ма је Бог дао баш та­кво вре­ме да га ис­пу­ни­мо веч­но­шћу, да га ис­пу­ни­мо Бо­гом. Ро­ђе­ње Хри­сто­во је сви­ма на­ма, а по­себ­но они­ма ко­ји су тра­га­ли и ко­ји тра­га­ју за ми­ром, ра­до­шћу и прав­дом, до­не­ло мир и ра­дост Бо­жи­ју у свет, а вре­ме по­ве­за­ло са веч­но­шћу. Мир и веч­ност не­ће ви­ше ни­ка­да на­пу­сти­ти свет, без об­зи­ра на сва ис­ку­ше­ња и не­да­ће ко­је га мо­гу за­де­си­ти. Као до­но­си­лац ми­ра и веч­но­сти, Хри­стос је уста­но­вио Сво­ју Цр­кву ко­ја је стуб и твр­ђа­ва исти­не, брод ко­јим си­гур­но пло­ви­мо у ти­хо при­ста­ни­ште на­шег спа­се­ња.

Го­спод сва­ко­га од нас по­је­ди­нач­но по­зи­ва да уче­ству­је­мо у де­лу на­шег спа­се­ња, та­ко што ће­мо би­ти са­бра­ни и ује­ди­ње­ни у Цр­кви и жи­ве­ти у њој и са њом. Го­спод кроз Цр­кву ис­це­љу­је сва­ку бо­лест и сва­ку не­моћ људ­ску. У њој се вас­по­ста­вља склад из­ме­ђу Не­ба и зе­мље, из­ме­ђу ство­ре­ног и не­ство­ре­ног, из­ме­ђу веч­ног и про­ла­зног, из­ме­ђу ду­ха и те­ла.

Тај по­зив до­ла­зи из љу­ба­ви, јер је и Го­спод до­шао да по­слу­жи љу­ди­ма из љу­ба­ви ко­ја се по­ка­зу­је кроз слу­же­ње. Ко има ве­ћу љу­бав, тај ви­ше и слу­жи. А Хри­сто­ва љу­бав је нај­ве­ћа, за­то је и Ње­го­ва слу­жба нај­ве­ћа, нај­те­жа и не­у­мор­на – слу­жба до су­за, кр­ви и смр­ти на кр­сту.

Бра­ћо и се­стре, по­кло­ни­мо се слу­жби и слу­же­њу Си­на Бо­жи­је­га, по­кло­ни­мо се љу­ба­ви Ње­го­вој, по­кло­ни­мо се и по­мо­ли­мо Му се да нас оба­сја све­том ве­ром, да утвр­ди мир и до­бру во­љу у на­ма и ме­ђу на­ма, да нам опро­сти гре­хе на­ше, да нас ис­це­ли од гор­до­сти и су­је­те и сва­ке зло­бе, да би ује­ди­ње­ни, из­ми­ре­ни, ис­це­ље­ни и на­дах­ну­ти Ду­хом Ње­го­вим мо­гли вер­но по­слу­жи­ти сла­ви име­на Ње­го­вог и да би ра­до­сним ср­цем мо­гли за­пе­ва­ти ан­ђел­ску пе­сму: Сла­ва на ви­си­ни Бо­гу, и на зе­мљи мир, ме­ђу љу­ди­ма до­бра во­ља!

Са овим ми­сли­ма и же­ља­ма, молимо се да у свом ср­цу на­пра­ви­мо то­по­ло ме­сто за Бо­го­мла­ден­ца Ису­са Хри­ста, у ко­ме се ра­ду­је це­ла тво­ре­ви­на Бо­жи­ја. Ми вам, де­цо на­ша ду­хов­на, упу­ћу­је­мо по­здрав ми­ра, љу­ба­ви и сло­ге:

МИР БО­ЖЈИ – ХРИ­СТОС СЕ РО­ДИ!
ВА­И­СТИ­НУ СЕ РО­ДИ!

Срећ­на и Бо­гом бла­го­сло­ве­на на­сту­па­ју­ћа Но­ва 2016. го­ди­на.

Ваш мо­ли­тве­ник пред Бо­го­мла­ден­цом Хри­стом

Епископ шумадијски Јован