Божићна посланица Надбискупа београдског

Београдски надбискуп и митрополит монс. Станислав Хочевар одржао је 23. децембра 2019. године у Ординаријату надбискупије конференцију за новинаре током које је прочитао божићну посланицу коју преносимо у целини:

„А Исус напредоваше…“

Браћо и сестре,

Када год чујемо реч Божић, или видимо неку божићну слику, или чујемо божићну мелодију, пред нашим очима се одмах појави дете. Немоћно дете.

Гледамо, дакле, и видимо Чедо Божје у јаслицама. Пред Њим, у заносу, клечи Његова пресвета Мајка. Са стране стоји понизни, али као стуб несаломљиви честити Јосиф. Долазе и пастири – пастири с овцама. Долазе такође и клањају се том Детету необично достојанствени мудраци, који разноликом бојом своје коже као да представљају својеврсни светски парламент. А она, тако посебна звезда што им је осветљавала пут, сада стоји као узвичник над јаслама.

У јаслама, дакле, лежи Новорођени: да, сâм Јединорођени, који ће, када се испуни време, одагнати смрт из гроба. И сáмо небо отвара се над овим призором! Мноштво анђела пева и објављује – а то су веома важне поруке – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Имајући све ово пред својим очима, предрага моја браћо и сестре, сви Ви драги пријатељи, како да Вас најискреније не поздравим и не зажелим да се сва ова лепота и свеколика сила ове небеске љубави не излије у Ваша срца!

Али славити Божић не значи првенствено бити загледан у немоћ Детета, или, изоловано, у тренутак рођења Божјега Сина. Божић је заправо својеврсна експлозија свега најузвишенијег, и људског и Божјег. Божић је, пре свега, непрекидна ерупција вечног у нашем ограниченом свету; Божић је тако велика светковина динамике Божје љубави и могућности целовитог људског напретка. Док је, наиме, човеков пад у слабост греха у земаљском рају произвео смрт – наше старење, болести и немоћи, потоке и реке друштвених искварености и себичности у нашим односима или, опште посматрано, индивидуализам и мржњу ‒ догађај оваплоћења Божјега Сина родио је нови свет, свет обнове и напретка, свет заједништва и солидарности… Благдани Божића су зато неописиво делотворни лек за људску слабост: они су непоновљива превентива од могућих катастрофа људског рода!

Божић је, дакле, догађај који јединствено отвара врата развоја свеколиком напретку. Он отвара перспективе и оног људског и оног Божјег. Јеванђелиста Лука на више места истиче како је оваплоћени Син Божји, дакле дете Исус из Назарета, напредовао (Лк 2, 52). Напредовао је не само узрастајући, што је по себи саставни део створеног света. Данас – нажалост – ни то није увек тако. У наше време, време толиких контрацептивних средстава и абортуса, сурогат-мајчинства, дроге и еутаназије, чак ни природни раст и напредак нису људима више логична последица створеног. Напротив, човечанство данас сматра да је слободно онда када насилно прекида живот, када онемогућава раст, напредовање и природни органски развој. Није, дакле, ништа необично када уместо ширења развоја имамо еколошке катастрофе, уместо здравља ‒ болести зависности, уместо духовне и моралне зрелости или светости ‒ пошаст корупције, себичности и урушавања хармоније породичног живота.

Међу тим уможеним отровима савременог света тешко откривамо целовити сјај божићног благдана!

Божић је, још више, необориви образац раста у мудрости. Сам по себи, Божић нас смешта у сáмо средиште педагошких вештина. Исусово зачеће и рођење догађају се у тишини, у природи, у сабраности, у интимности, у породици, у сусретању, у отварању неба, у певању анђела, у доласку мудраца, у интензивној контемплацији Неба и Земље. Новорођени заиста постаје средиште и Неба и Земље. И то дете расте у искуству достојанства, одговорности и дијалога са свим и са свима.

Њему неће бити тешко да открива несагледиву величину и хармонију свемира, неће му бити тешко да се с највећом чежњом напаја мудрошћу свога народа, сабираном толиких столећа, и да од првог тренутка свог земаљског живота искуси најслађи мелем аутентичних односа: односа између Њега и родитеља, односа између сиромашних пастира и богатих краљева, мелем стваралачких односа између Бога и људи, Неба и Земље, анђела и свих других створених бића. Ти чисти односи, те незамењиве релације омогућиће да то људско чедо на најдубљи начин и на практичној равни јесте једно с Божјим Сином. Зато само у Њему постоји чиста сливеност Бога и човека, управо она које представља најдубљу чежњу сваког људскога бића, па и свих нас данас.

Али Божић је пре свега и изнад свега најневидљивија, али ипак најопипљивија стварност милости! Он означава онај живот у којем се најснажније могу искусити љубав, синовска изабраност, непоновљивост, јединственост и посебност.

Браћо и сестре: божићни дани приповедају, дакле, о нашој изворности, посебности, незаменљивости. А она тако посебна звезда, која је мудраце довела до пећине, говори заправо и о нашој звезди, о нашој непоновљивости, о нашем позиву да помажемо и саветујемо друге. То, наиме, у нама чини чисти, бесплатни и безусловни дар Божје љубави према другим људима. Тај дар неуништивог пријатељства према свакоме, у сваком од нас понаособ ствара посебан сјај, лепоту – „СЛАВУ“, како каже Свето писмо. Лепота долази искључиво из унутрашњости и плод је завољености! Зато ми, који смо данас – у време идолатрије земаљске и спољашње лепоте – изгубили осећај за унутрашњу лепоту, хармонију и радост, стварамо толике центре естетске хирургије, и на тај начин само увећавамо разлике између сиромашних и богатих, заливамо семе горке зависти и стварамо свет ПРИВИДА.

Узрастати, наиме, у милости – то значи у себи откривати привлачност за све што је добро, поштено, лепо и обележено вечношћу. Значи откривати у себи снагу за све већу присност са тим узвишеним циљевима и смислом живота. Благодат омогућује обожење нас самих и целокупног свемира. Тако Бог већ сада постаје све више и више „све у свему“.

Предрага браћо и сестре!

Божићни благдани носе, дакле, у себи самим највећу и најслађу тежњу за свестраним позитивним али одрживим развојем, они носе у себи највећу стваралачку чежњу и снагу за остварење, и буде у нама свест да без зрелости, односно светости, не можемо срећни бити.

Ове чињенице и нама данас говоре да човечанство мора на прво место да стави не ствари него човека као личност; оне упућују на педагошко некористољубиво расположење; на унутрашњу хармонију – а не на спољашњу допадљивост; на благодат и милост – а не на активизам; на дар – а не на новац!

Честитајући свима Вама, предрага моја браћо и сестре и пријатељи у Господу, наступајућу радост божићних и новогодишњих благдана, од срца Вам желим да напредујете. Да напредујете аутентично и складно. Желим да Вас ови дани обогате мудрошћу и милошћу, да, подупрти тим духовним снагама, можете срећно напредовати. Зато: нека Вам је срећан и благословљен Божић, нека Вам је радосна и благословљена година 2020!

Да, мир Божји са свима Вама!

Христос се роди – Ваистину се роди!

У том духу Вас радосно благосиљам у име Оца и Сина и Духа Светога.

+ Станислав Хочевар, надбискуп

Извор: http://kc.org.rs