Божићни пост је радосно очекивање празника Рођења Господа Исуса Христа

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у недјељу, 16. децембра, свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештенослужитеља архијерејског намјесништва беранског и древне светиње манастира Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у празничном богослужењу, бесједио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, говорећи о празнику Рођења Господа Исуса Христа. Овај догађај, нагласио је Његово Преосвештенство, прославили су анђели на небесима и људи на земљи, а вођени звијездом која их је упућивала ка Витлејему, на поклоњење Богомладенцу Христу, кренули су и они мудраци са истока.

Они су као владари неких покрајина били обавезни да се јаве јудејском цару Ироду, који је чуо за древна пророштва да ће се родити цар Израиљев, те се распитивао шта ови јеврејски мудраци кажу гдје ће се родити Христос.

“Сазнао је да ће се Господ Спаситељ свијета, Месија родити у Витлејему, јер је неко од старих пророка рекао „Ти Витлејеме, земљо Јудина, граде Јудин ни по чем ниси најмањи међу градовима Израиљевим, јер ће се у теби родити Вођа Који ће напасати народ твој Израиља“. Витлејем је био мало мјесто и управо тамо су се упутили мудраци, а Ирод их је посавјетовао да се, када виде Месију који се буде родио, врате и кажу му гдје се налази. У томе, драга браћо и сестре, спознајемо драматичну сцену која осликава сву историју и трагедију рода људског. Мудраци, до тада незнабошци, али привучени Божијим промислом и Божијим просвјетљењем, траже Христа да Му се поклоне и да Га прославе а Ирод се интересује да нађе Христа, али не да Му се поклони него да Га убије“.

“А мудраци, вођени звијездом са истока, дођоше право у Витлејем и уђоше. Гдје? Не у царску палату, него у једну скромну пећину гдје се родио Христос, у пећину у којој су житељи затварали своја стада. У то вријеме био је попис и било је доста народа у Витлејему, а Јосиф и Марија, Преблагословена Дјева нијесу имали гдје да се склоне. Били су веома сиромашни и нијесу могли да плате преноћиште, па су се од невремена и зиме склонили управо у ту пећину, тачније шталу. Ту се, по промислу Божијем, родио Богомладенац, а мудраци, видећи Га гдје лежи на слами, повијен у скромне пелене, препознали су у Њему Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа Спаситеља свијета, Месију о коме се пророковало, те падоше и поклонише Му се“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Мудраци, до тада незнабошци, просвијетљени вишњом премудрошћу били су увјерени да је то Спаситељ свијета, јер су од Самог Бога били научени и просвијетљени да познају истину и у Христу Богомладенцу виде Спаситеља свијета. Поклонише Му се, истакао је Преосвећени Владика, и дариваше златом, тамјаном и смирном.

“Злато је увијек и свуда било драгоцјено, како због свог квалитета, тако и због своје љепоте и боје; златна боја је боја царства, а злато је символ царства. Они су, дакле, Господу принијели злато као Цару над царевима и Богу над боговима, као Ономе Који је Једини истински Цар и Који Једини царује за сва времена и у свим временима. Тамјан су Му принијели као Првосвештенику, као Ономе Који је Једини Свештеник и Првосвештеник свих свештеника. И, ако смо ми по нечему свештеници, свештеници смо по томе што имамо заједницу са Њим, што имамо учешћа, причастија у Његовом свештенству. Тога нас је Он удостојио, не због тога што смо ми сами по себи достојни, далеко од тога. Даривали су Га мудраци и смирном, која је, такође, драгоцјен дар, али дар који подсјећа на смрт, јер се смирна на Истоку употребљавала приликом сахране покојника, а то је указивало на смрт Господњу, на Његову искупитељну смрт, на Његово проливање крви, животворне крви којом је обновљена људска природа, којом се ми обновисмо“.

“То је указивало на Христову жртву која нас је искупила, очистила, нашу савјест опрала, исправила и објединила нас све. Онај, Који је положио добровољно живот свој за нас, Он је Господар живота и смрти, Он је васкрсао и ми са Њим саваскрсавамо. Дубоке су тајне, драга браћо и сестре, наше вјере, дубоке и предубоке. То је једини живи, непомућени и непресушни извор, са тог извора призвани смо да пијемо и да се поучавамо, а најбоље ћемо се научити ако приђемо Самом Господу, Он је Једини Учитељ, Он је Једини Који нас може научити, просвијетлити, опаметити, поправити, исправити, обратити на прави пут Божији, јер је Он пут, истина и живот“, казао је, на крају своје литургијске проповиједи, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка