”Божји звуци. Историја црквене музике”
Да ли је хришћанство и данас продуктивна жива снага, о том pro-et-contra укрштају копља социолози, теолози, политичари. Зависно од перспективе, има заговорника по којима је хришћанство за једне фундаментални носилац културе друштва, а за друге оличење неповратно прохујалих вредности и значаја.
Аутор ове историје црквене музике вели да хришћанство несумњиво ”лебди у ваздуху”, без обзира да ли за заговорнике афирмативног или негативног виђења његове опште релевантности. Божићни ораторијуми, псалми и химне, реквијеми и пасије, мисе и корали, госпели и сакро-поп музика – све су то аутентични или незнатно модификовани изрази сакралне музике пренету у сферу профаног.
Писац ове занимљиве историје црквене музике је пастор при храму Св. Николе у Хамбургу. Јохан Хинрих Клаусен је и приватни професор теологије на Универзитету у Хамбургу, и не само харизматични пробст, него и даровити списатељ. Након књиге ”Божји простор”, сада нам се представља новом књигом - Johann Hinrich Claussen: Gottes Klänge. Eine Geschichte der Kirchenmusik. München 2014. – ”Божји звуци. Историја црквене музике”.
Кроз десет поглавља аутор је са умећем и стилском лаконичношћу изложио историју музике Запада од древног Израиља и грегоријанских корала, Палестрине, Хајнриха Шица, Баха, Хендла, Моцарта, Менделсона-Бартолдија и још многих других, све до афроамеричког госпела и сакро-попа.
Јохан Хинрих Клаусен скицира историју црквене музике као процес деклерикализације, односно процес њеног ”изласка” из храмова и катедрала. Аутор се обраћа широкој читалачкој публици од које се не може очекивати стручно музичко образовање - он настоји да ”продуби радост при слушању црквене музике”.
Клаусен отпочиње своју историју описом музике у древном Израелу, о музици псалама у Јерусалимском храму, као о првим хришћанима, који су појали на својим богослужењима у катакомбама. Клаусен вели да то нису били амбициозни уметнички домети, већ, са симпатијом, пре ”ствар срца”.
Сасвим друкчијег духа је грегоријански корал у Француској у 8. веку који је настао у време Карла Великог зарад видљивог јединства Цркве на Западу. Грегоријански корал је служио (хи)јерархији и структури универзалне Цркве. Музичка разлика између клира и лаика је у њој наглашено истакнута. У Реформацији ће се тај однос преокренути. Начело парохијалне заједнице као духовног средишта умањиће улогу клира, те ће преко хорског појања сви узети учешће у богослужбеном животу, што је до тада била искључива привилегија пастора. Вера ће, вели Клаусен, бити индивидуализована, а Лутер ће јој дати нове импулсе, те ће евангелистичка ”књига појања” (Gesangbuch) постати ”нова Библија”.
Постепени процес деклерикализације захватиће, вели Клаусен, целокупну црквену музику. Бахову музику ће изводити, иако и даље у цркви, не клирици, већ у све већој мери грађани, односно мирјани. Хендлови ораторијуми ће се наћи на концертним бинама и у музичким салама изван цркава. Са Бетовеновом Missa Solemnis, Берлиозовим или Вердијевим ”Реквијемом” исти је случај. Хорови у 19. веку организоваће се без икакавог уплива црквених ауторитета. У Клаусеновим тезама се ипак осећа евангелистичка конфесионална једностраност. Сасвим је мало речено о Хајдновим мисама (само нешто мало о Хајдновом ”Постању”), као и недовољно о Моцарту. Аутор разматра Моцартов ”Реквијем”, али углавном његову богословску позадину, тј. питање кака ваља код Моцарта разумети Страшни суд. Бетовен је само овлаш разматран, а и Брукнеру није више пажње посвећено, док Шуберт нема никаквог значаја. То није антикатолички афект или фобија, већ можда свесно почињена структурална омашка. То су дефицити Клаусенове књиге, иако такав стигматизам не почива на недовољној екуменској отворености аутора.
Клаусен посвећује много више пажње Феликсу Менделсон-Бартолдију и његовом ораторијуму ”Илија” („Elias“). Он налази да се овакав ораторијум, са посебно израженом религиозном осећајношћу, више не изводи у катедралама где му није место, већ у интимнијој da camera молитвеној атмосфери индивидуалне молитве у кући. О православном музичком наслеђу готово да нема речи у Клаусеновој историји, изузму ли се парафразе неколико Отаца ране цркве – Св. Василија Великог, Св. Јована Златоуста, Св. Кирила Алекснадријског и Св. Амвросија Миланског, али о пракси византијске музике нема ни помена.
За аутора је музика, пре свега, свет звукова, а на другом месту и свет језика/речи које ваља разумети. Музика приводи вери и Богу, али она и превазилази оквире теологије. Отуда није довољно само у музици уживати, већ је ваља и разумети.
Пошто је Клаусен протестант, то су место и улога Лутера in extenso представљени. Тако је, рецимо, ”Пасија по Матеју” у овој књизи детаљно анализирана. Лутерова ”музичка теологија” одређује место музике трокрако. Она је дар Божји, она доноси радост души (она је краљица људских срца) и она истерује ђавола. Овај егзорцистички моменат је важно место у Лутеровом поимању музике.
Музика је у доба Реформације имала и еминентно политички карактер и испуњавала пропагандистичку улогу. Сходно томе, Клаусен опсежно расправља о односу Бахове музике и Лутерове теологије. Једном речју, пред нама је занимљива историја црквене музике Запада, иако то географско одређење није дато expressis verbis. У основи је Клаусенова жижа на музичком предању Запада. Као врлине ове књиге ваља истаћи ауторов покушај да опише динамику континуираног развоја музике, а не да арбитрарно доцира. Има ли се у виду да овакви историјски прегледи ретко настају, јер изискују широку историјску ерудицију и специјалистичку музиколошку компетенцију, онда су овакви компендијуми, макар и са незнатним дефицитима, добро дошли, јер синтетизују многе аспекте у савременом изучавању историје црквене музике, о чему сведочи опсежна интернационална библиографија на крају ове књиге.
протођакон Зоран Андрић, Минхен
