Божићна посланица Митрополита дабробосанског Николаја

Божићна посланица - Сарајево, децембар 2009

Н И К О Л А Ј

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЕПАРХИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ, СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА ДУХОВНИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШИМ, ОД БОГОМЛАДЕНЦА БЛАГОДАТ, МИЛОСТ, МИР И БЛАГОСЛОВ, СА СВЕРАДОСНИМ И ДРЕВНИМ ПОЗДРАВОМ:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Прије нешто више од двије хиљаде година, у овом свијету појавио се у људском тијелу Син Божји - Господ Исус Христос. Он је назван, поред других имена, и Богочовјеком, јер је узео на себе све особине човјека, сем гријеха. Зачет Духом Светим, у назаретској дјевојци Марији, на њено питање: „Како ће то бити када ја не знам за мужа?" (Лк. 1,34), арханђео Гаврило је одговорио: „Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето и назваће се Син Божији" (Лк. 1,35), а она одговори: „Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој!" (Лк. 1,38).

Анђео Божији је био први вјесник Христовог Рођења, и испуњења Исаијиног пророштва. Такво исто било је и Гаврилово најављивање, кад је рекао пастирима: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: „Наћи ћете Дијете повијено гдје лежи у јаслама" (Лк. 2,10-12). Поред ове радосне најаве, појавише се анђели и поздравише пастире пјесмом: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2,14).

Можда ће неко упитати, зашто је Христос рођен у пећини?

Одговор би био: „Царски дворови бјеху загађени гријехом и криминалом. Златни дворац цара Соломона био је обесвећен паганским олтарима и идолима. Дворац цара Ахава од слонове кости бјеше загађен одвратним недјелима тога цара и његове жене. Мраморни дворац цара Ирода, дјецоубице, био је препун страшних злочина.

Исус, најчистији међу дјецом икада рођеном, не би волио да буде рођен у таквим дворцима у којима гријеси и злочини смрде Богу непријатније од овчијег ђубрета у пећини. Рекао је Христос о Претечи Јовану: „Ето, шта сте изашли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који меке хаљине носе по царским су дворовима" (Мт. 11,8), пише Свети владика Николај Охридски и Жички.

Богомладенац је рекао: „Не бојте се, ја побједих свијет" (Јн. 16,33). Он је побједилац сатане, гријеха и смрти. Ово је рекао Светим Апостолома, а по своме васкрсењу додао им је и ове ријечи: „И ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека" (Мт. 28,20). Треба запамтити ове ријечи: „Ја побиједих" и „Ја сам са вама до краја". Не памти се, да се неко, сем Њега, могао усудити да изговори ове ријечи. Нису то обичне ријечи, него стожери око којих се окреће живот цијелог човјечанства. Ово је такође разлог Христовог рођења, живљења са нама у радости и у невољи - да не клонемо и будемо војници Непобједивог Војводе.

Браћо и сестре, свијет нашег времена пун је наметљиваца који хитају да раде, да предлажу, да уче, да организују. Међутим, ако хоће човјек поправити себе, нека проучава једну једину науку у свијету, која се зове наука Јеванђеља: „Извади најпијре брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега" (Мт. 7,5), поручује Богомладенац.

Суштина Јеванђеља Христовог стоји на двије ствари: бити и радити. Онај који хита радити без икаквог труда око бити, разоран је и за друштво и за себе. У нашим данима изгубљена је равнотежа између бити и радити. Свако пита шта радити, а ријетко ко пита шта бити? Мислим да је дужност свију нас, сљедбеника Христових, да знамо најприје шта ћемо бити, а онда и шта радити.

Ево једног позитивног примјера: Према нацистичком закону, требало је да умре 2000 Срба за погинулих 20 њемачких војника. Покупили су 2000 Срба и одвели их на стрељање. Одвели су и једнога човјека који је имао жену и шесторо дјеце. Та жена упита сусједа: „Одвели су ми мужа да убију, а Ви знате да имамо шесторо дјеце. Можете ли Ви да га ослободите?" „Хоћу", одговорио је човјек. Одмах је обукао најбоље одијело и отишао на грозно стрелиште и рекао командујућем: „Хоћете ли ослободити овог човјека, мога сусједа, и убити мене умјесто њега?" Одговорио је командант: „Ја не марим ко је ко, само да имам пун број". Тај човјек је убијен, а осуђени ослобођен, отишао својој кући и својој дјеци.

Заиста, „нема веће љубави од ове, да ко живот свој положи за пријатеље своје", рекао је Христос Господ (Јн. 15,13). Ја сам увјерен да је убијени човјек, који је себе жртвовао, био савршен и савршено радио. На овога човјека могу се односити Господње ријечи: „Будите свети, јер сам и ја свет, Господ ваш" (3 Мој. 11,44). Ове ријечи је употребљавао често Свети Апостол Павле. Таквим или сличним епитетима ословљавао је хришћане у Ефесу, Филипима, Колоси, Коринту и у другим мјестима. Називајући их „светима" (Еф. 1,1; Флп. 1,1; Кол. 1,2). Управо овим људима упућене су ријечи псалмопјевца Давида: „Хвалите Господа на небесима, хвалите Га на висини. Хвалите Га сви Анђели Његови, хвалите Га све војске Његове! Хвалите Га, Сунце и Мјесече; хвалите Га све звијезде сјајне!" (Пс. 148,1-4).

Поред свих сјајних појава и многих свједочанстава о доласку Месије - Христа, долазило је, по допуштењу Божијем, и до других увјеравања и мишљења о Христу и сљедбеницима Његовим. То нису били догматски разлози, који ће се проучавати касније кроз историју Цркве, него недостаци моралних прегнућа и гријехови хришћанских народа на Истоку. Ти противници покушавали су уништити духовне вриједности човјечанства: вјеру у Бога, достојанство човјека, морал, породични живот, друштвени поредак, слободу, културу и цивилизацију. Ово је све и данас присутно, посебно кад је у питању хришћанска вјера. Ви то и данас можете осјетити у свакодневним збивањима и међусобним неразумјевањима, па се сјећамо ријечи Христових: „Кад сатана сатану изгони, сам се у себи раздијелио; како ће, дакле, опстати царство његово" (Мт. 12,26). Срби треба да знају о својој светој земљи. Не може њој одољети ни безбоштво, ни лаж, ни насиље, ни вулгарност, ни бруталност завојевача нити икаква несвета привремена сила. Свету земљу држи сам Бог Својом моћи и Својим благословом. Њој се не може одољети, и што год је више мучеништва, то је она чвршћа.

Божије очинство с Божије стране је увијек присутно у нашем народу, а са људске стране присутно је човјечије синовство (у односу према Оцу, као и човјечије братство у односу према људима). У храму (цркви) Духа Светог обитава Дух Свети. То значи: и у мени, и у теби, и у нашим рођацима, у свима нама крштенима, који смо храмови Духа Светога, влада један исти Дух Свети. Тим Духом ми дишемо, и живимо и сједињујемо се у Тијело Христово, зачето у Назарету без похоте човјечије, преображено на Тавору, васкрсло на Голготи, вазнесено на небо и посађено са десне стране Бога Оца. Дакле, кроз бригу и љубав према свима и за све, један човјек постаје као многи, па једнима бива као множини по сили Духа Светог и Свете љубави.

Када Христос сиђе с неба и роди се у царском граду Витлејему, када све људе (те свете храмове) уједини у једну Цркву Божију, онда људска памет и људска рука нема томе шта да дода, нити да одузме, него да све и сваког, са древним поздравом Празника Рођења Богомладенца поздрави:

Желимо вам срећну и Богом благословену Нову 2010. годину.