Божићна посланица Митрополита дабробосанског Николаја

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Г. Николај упутио је свештенству, монаштву и свим православним вјерницима у Митрополији дабробосанској посланицу поводом најрадоснијег православног празника рођења Исуса Христа - Божића.

Божићну посланицу митрополита Николаја преносимо у цјелости:

Н И К О Л А Ј

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЕПАРХИЈЕ ДАБРОБОСАНСКЕ - СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ, СВИМА ДУХОВНИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШИМ, СТУДЕНТИМА ФАКУЛТЕТА, УЧЕНИЦИМА СРЕДЊИХ И ОСНОВНИХ ШКОЛА,
ОД БОГОМЛАДЕНЦА БЛАГОДАТ, МИЛОСТ, МИР И БЛАГОСЛОВ, СА СВЕРАДОСНИМ И ДРЕВНИМ ПОЗДРАВОМ:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Данас се од човјека очекује да буде зналац свога времена, да положи испит садашњег времена. Да буде цијелим својим бићем потпуно уткан у ово вријеме. Да њиме јесте, буде и почива у своме бићу.

Његова духовна пражњења мање су вриједна од његове загледаности у вјечност и духовне пројекте. Цио живот људски веома је кратак у поређењу са будућим вијеком. Све наше је ништа пред Вјечним Животом. У овом свијету свака ствар се купује по цијени, и свака ствар се размјењује по истој вриједности, док се обећање Вјечног Живота купује за неку незнатност. Написано је: „Дана наших, година је седамдесет, а при већој снази осамдесет година" (Пс. 90, 10). Немојмо падати у униније, немојмо мислити да смо дуго боравили у подвигу, нити да смо учинили нешто велико, јер „страдања нашега времена нису ништа према слави која ће нам се открити" (Рм. 8,18).

Божић, рођење Господа Исуса Христа у Витлејему (Мт. 1, 18-25), јесте највећи хришћански празник послије Васкрса. Због његовог посебног значаја, у црквеним књигама назива се и „Мала Пасха". Свети Јован Златоуст сматра овај Празник „часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника". Ово из разлога што је Божић извор, полазиште свих других хришћанских празника. Да није било Христовог рођења, не би било ни Његовог Крштења, а ни Васкрсења. Овај празник увијек се прославља 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару.

Овај празник је дан смјене у природи, крај једног годишњег циклуса и час када стара година препушта вријеме новој години. На иконама се овај радосни Празник представља као пећина у којој се Богородица одмара уз Дијете положено у јасле. У пећини, или испред ње, сједи Јосиф, ослобођен од сумње у Маријину вјерност, и пастири задивљени Божанским Рођењем. Некада ову представу прате исписане ријечи из Јеванђеља од Луке: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк. 2, 14). Таквом љепотом умјетничког изображавања овог величанственог црквеног догађаја у својим најсложенијим појединостима у српском сликарству одишу фреске у манастирима Сопоћани и Градац из 13. вијека.

У првим вијековима хришћанства Божић је празнован заједно са празником Крштења Христовог, под заједничким називом Богојављење. Према Светом Јовану Златоусту, ово из разлога што је Господ Исус био крштен управо на дан свога Рођења. Остатке оваквог удруженог празновања опажамо у служењу Царских часова и Великог повечерја, уочи ова два празника. Божић се издваја у засебан празник тек у вријеме византијског цара Аркадија. Године 329. царица Јелена, мати Светог цара Константина Великог, подиже храм Рођења Христовог у Витлејему, а каснији цареви, Теодосије (438) и Јустинијан (535), својим указима озваничавају посебно свеопште празновање дана Христовог рођења, Божића.

За светковање Божића сваки се хришћанин мора достојно припремити, на првом мјесту, постом, молитвом и Светим Причешћем. На Божић се завршава пост, а он сам је увек мрсни дан. На Божић се поздрављамо поздравом: „Христос се роди!" и „Ваистину се роди!"

„Царство Божије је унутра у вама" (Лк. 17,21). Према томе, да бисмо имали врлину, потребно је да је пожелимо, да је његујемо у себи и да се у нама образује и буде дјелатна. Ако је душа у нама неспутана, ако је у свом природном, одуховљеном стању, тада ће и врлине у нама доносити изобилне плодове.

Вођа јеврејског народа послије Мојсија, Исус Навин је опомињао свој народ: „Привијте срца ваша Господу Богу Израиљеву" (Ис. Нав. 24,23). И заиста, тек тако и тек тада ће свако од нас бити праведан пред Богом, и душа ће наша бити праведна и радосна. Привијајући срца своја Господу, нећемо скретати са правога, хришћанског пута, јер ћемо боравити у истинском врлинском стању. Треба се чувати од рђавих помисли, а у нашем народу има много оних који ништа не чине на свом напредовању у добру.

Данас има и оних који се одају алкохолу, дрогама, па и оних који чине тешки гријех самоубиства. Самоубиства су, на нашу велику жалост, учестала, а та појава говори да такви људи из неких разлога мало цијене свој живот. Међутим, живот је непоновив и Божји је дар! Човјек увијек има разлога пред собом да живи и ствара, како за себе, тако и за друге, за Цркву, Државу, школу, за сиромаха, за дјецу без родитеља, и за сваког другог ближњег. Нарочито човјек, иначе саздан као креативно биће, дужан је да ствара за будуће младе нараштаје. Иначе тај човјек, као стваралац, до сада је на многим научним и цивилизацијским пољима узнапредовао крупним корацима, и тиме овај свијет обогатио, па треба да се труди да дјела и на свом духовном усавршавању.

У свему овоме главну борбу треба посветити души, а не тијелу. Тијелу можемо посветити неопходно вријеме, док све остало треба посветити души, чинећи оно што је њој на корист; другим ријечима, не смијемо се поводити за тјелесним страстима, него треба да себи потчинимо тијело, пошто сам Господ поручује: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити, ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути" (Мт. 6, 25), и: „Не иштите шта ћете јести и шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овога свијета, а Отац ваш зна шта вама треба. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати" (Лк. 12, 29-31).

Имамо три доказа да је Господ Христос рођен и да је, уз то, и историјска личност. Први је чињеница што је овај празник убрзо почео да бива универзално прослављан и што је узрастао до толике висине и значаја, да ћу се ја усудити да тврдим исто оно што је и Гамалило истакао у својој јеванђелској проповиједи: „Ако буде од људи ова мисао или ово дјело, пропашће", и напоменуо својим суграђанима: „Немојте да се нађете као богоборци!" (Дап. 5, 38-39).

Други доказ јесте попис народа који спомиње Јеванђеље: „А у дане оне изиђе заповјест од ћесара Августа да се попише сва васељена. Ово је био први попис за вријеме Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из дома и племена Давидова. Да се запише с Маријом, зарученом за њега женом, која бјеше трудна. И кад онде бијаху, испунише се дани да она роди. И роди Сина својега Првенца, и пови Га, и положи Га у јасле, јер им не бијаше мјеста у гостионици" (Лк. 2, 1-7).

Трећи доказ: мајка Светог Јована Крститеља Јелисавета зачела је Јована на шест мјесеци прије Маријиног зачећа Господа Исуса Христа. И ово је историјски веома важно, јер се тиме приближавамо дану Христовог Рођења у граду Давидову - Витлејему.

На крају, сви рецимо, као у виду завјета:
„Радујемо се дану који долази!
Захваљујемо на животу који нам се свима рађа у миру.
Смисаони тјелесни напори представљају оруђе добродјетељи.
Брига о обуздању језика свједочи о томе да човјек бива умудрен у духовном дјелању.
Међутим, необуздавање језика показује одсуство унутарње добродјетељи.
Благост у понашању рађа чистоту срца.
Љубав према Богу ослобађа од робовања гријеху.
И док људска слава постепено рађа гордост, дотле гледање на судове Божије зачиње у души страх Божији".

Радовање свакој овој јеванђелској истини обједињује све нас и оснажује духовно, тако да сви, обрадовани празником Христовог Рођења, искрено и радосно можемо се поздравити радосним божићним поздравом:

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ЗАИСТА СЕ РОДИ!

Свима Вама желим Богом благословену Нову 2011. годину Господње милости.

Извор: Митрополија дабробосанска