Браћа и сестре Исуса Христа
У новозаветним текстовима се често помињу браћа Господња (нпр. Мк 6,3-4; Јн 2,12; Гал 1,19). Ко су они били и како се ови наводи доводе у везу са вером Цркве у Приснодјевство Свете Богородице Марије?
У Еванђељима се на неколико места приповеда о Исусовој породици и његовом односу према њој (Мк 6,1–6; Мт 13,54–58; Лк 4,16–30; Јн 4,44; 6,42). Исус се представља као учитељ у синагоги у Назарету, својој постојбини. У Еванђељу по Марку (6,3) наводи се да присутни народ реагује с чуђењем на њега: „Није ли ово дрводеља, Син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде међу нама?“ Интересантно је да Еванђелиста не наводи Јосифа као главу породице, већ мајку Марију, четворицу браће и непознати број сестара.
ДРВОДЕЉИН СИН
С друге стране, Матеј не наводи да је сам Христос био дрводеља, већ да је Син Јосифа дрводеље. Он такође по имену наводи четворицу браће и такође, као и Марко, сестре Исусове (13,55–56). Лука такође наводи да је Исус сматран Сином дрводеље Јосифа (Лк 4,22), док Јован приповеда недоумицу Јудејаца на следећи начин: „И говораху: није ли ово Исус, Син Јосифов, коме ми знамо оца и мајку? Како дакле он говори: С неба сам сишао?“ (Јн 6,42). Заједничко свим приповестима је да Исусови сународници са недоумицом посматрају како неко ко им је познат, има дрводељски занат, дакле недовољно образовање, поучава у синагоги и чини чуда. Њихово тобожње познавање Исуса одвело их је до тога да се саблажњавају о њега, што пак Исуса доводи до констатације: „Нигде није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и дому своме“ (Мк 6,4).
Иако породица није разумела његово послање за његовог земаљског живота, Лука у Делима апостолским (Дап 1,14) извештава да су окупљеној заједници која је поверовала у Васкрслог Христа припадали и Марија и браћа Исусова. То значи да је искуство Васкрсења изазвало промену у ставу према њиховом брату. Да се Васкрсли Христос јавио своме брату Јакову припада најранијем хришћанском Предању које је записао апостол Павле (1Кор 15,7). Јаков, брат Господњи, преузео је потом водећу улогу у јерусалимској заједници коју је водио две деценије, све до своје страдалничке смрти (уп. Гал 1,19; 2,9; 2,12; Дап 15,13–21). Браћа Господња су у раној Цркви били мисионари који су проповедали Еванђеље, о чему сведочи и белешка апостола Павла (1Кор 9,5). Две посланице које су ушле у канон Новога Завета приписују се браћи Господњој. Ради се о посланици Јаковљевој и Јудиној. Све то значи да се почетно неразумевање од стране браће претворило у ревновање за веру у Васкрслог Господа и његову Цркву.
Као што смо видели, у Еванђељима се наводи да је Господ Христос имао четворицу браће и неколико сестара. Међутим, тачан степен сродства са наведеним особама није могуће одредити само на основу еванђељских извештаја. Чињеница је да се не наводе посебно родитељи ове браће и сестра, већ само имена Исусових родитеља. Овакво стање у тексту у историји Цркве често је доводило до мишљења да се ради о деци из Маријиног и Јосифовог брака. Повод за такво тумачење давало је место из Еванђеља по Матеју 1,25: „и није знао за њу док не роди сина свога првенца ...“.
ПРИСНОДЈЕВА
Неки тумачи сматрали су да овај стих сведочи да је Марија по рођењу Исуса имала нормалне брачне односе са својим супругом Јосифом и то због тога што „док не“ схватају као хронолошку одредницу, а „сина првенца“ као указивање на то да је Исус био први, најстарији син. Ово тумачење, међутим, уопште није убедљиво, пошто се темељи на хронолошком разумевању „док не“ које у грчкој граматици веома често може да означава неодређеност у времену. Таквих примера има много, а упечатљив је стих у Мт 28,20: „и ево, ја сам са вама у све дане док се не сврши свет (до свршетка света)“. Овде видимо да се „док не“ користи за неодређеност у времену: Христос наравно неће престати да буде са ученицима када дође крај света већ ће наставити да буде са њима. По овој аналогији може се закључити да Марија не престаје да води девствени живот после рођења свога првог и јединог Сина.
Што се тиче израза „сина првенца“, треба имати у виду да се свако дете које је прво „отворило утробу“ мајчину називало првенцем, без обзира да ли је то дете остајало једино или је пак касније добијало браћу и сестре.
Овим аргументима може се додати и то да се Марија нигде не назива мајком остале браће, већ само мајком Исусовом. Свети оци су у својим тумачењима теме указивали на величанственост религијског доживљаја који су морали имати и Јосиф и Марија приликом откривења Божијег којег су се удостојили. Јосиф, кога Матеј назива „праведни“ (Мт 1,19), био је сведок јединственог Божијег откривења и тешко је замислити да би после овог јединственог откривењског догађаја и присуства свему чудесном што се догодило са Исусом могао да настави брачни живот као да се ништа није догодило. Богородица Марија је такође сасуд изабрани и од целокупног људског рода кључна личност у Оваплоћењу Исуса Христа, те је тек у њеном случају тешко замислити да би она после свега могла водити обичан брачни живот. Све ово говори у прилог да црквена вера у Маријину девственост за живота не може бити пољуљана никаквим тумачењима који би тобоже указивали да је било другачије. У том смислу претпоставка да су браћа и сестре Господње били његови рођени браћа и сестре, односно браћа и сестре по мајци, пошто је у Еванђељима јасно да је Марија бесемено зачела Исуса, мора бити искључена и не може бити подржана ни од новозаветних текстова, нити од стране Црквеног Предања.
БРАЋА И СЕСТРЕ
После свега, остаје питање како разумети израз „браћа и сестре“. У историји тумачења Новога Завета било је много покушаја да се прецизније дефинишу родбински односи Исуса и његове браће и сестара. Сви ти покушаји наравно остају у сфери хипотезе, пошто еванђељски текстови у том погледу не нуде сигуран ослонац. Блажени Јероним је сматрао да израз „брат“ треба разумети као „рођак“, тако да би браћа и сестре који се наводе у Еванђељима у ствари били Исусови ближи рођаци. Ово мишљење би се могло даље разрадити у смислу да је Назарет био мало место (процењује се да је у Христово време могао имати око 200 становника) са јаким сродничким везама и да тамошњи становници наводе најближе Исусове рођаке да би показали како добро познају његов биолошки идентитет.
Иначе, и у старозаветној традицији израз „брат“ је шире схватан и није морао значити рођени брат. Сведоци смо да се и данас израз „брат“ користи у једном ширем смислу, као брат од стрица, од тетке и сл. Другачије мишљење изразио је Епифаније Кипарски. Он сматра да су „браћа и сестре“ из Еванђеља у ствари Јосифова деца из првог брака. Пошто је Исус био усвојен од стране Јосифа, он је важио за Јосифовог законског сина, тако да су му Јосифова деца из првог брака били законски браћа и сестре.
На крају можемо да закључимо да Приснодјевство Богородице Марије нигде није изричито посведочено у Светом Писму Новога Завета, али и да нигде није изричито оспорено или доведено у питање. Вера Цркве у Приснодјевство Пресвете Богородице плод је благодатног тумачења еванђељских текстова од стране заједнице Цркве која је у лику Марије препознала оно најузвишеније што је људски род икада могао понудити своме Творцу, а то је чист сасуд љубави, посвећености и послушности вољи Божијој. Никада једној особи која је једна од нас није указана толика част, да буде удостојена материнства Ономе чијем имену се приклања свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом и сваки га језик признаје да је Господ Христос на славу Бога Оца (Фил 2,10–11).
Извор: Православље
