Будимо људи- сведочења о Патријарху Павлу

У понедељак, 7. децембра у 19 часова, у свечаној сали Ваљевске гимназије, предавање на тему „Будимо људи- сведочења о Патријарху Павлу" одржали су архимандрит Јован Радосављевић и Снежана Милковић, психолог и унука Патријарха Павла. Предавање је одржано у организацији Канцеларије за веронауку ЦО Ваљево у циклусу предавања „Православље и млади".

Снежана Милковић је говорила о свом доживљају сусрета са патријархом од малих ногу па све до његовог упокојења. Сваки патријархов долазак у њихову кућу био је својеврстан празник. Деца су га пуно волела и радовала се сусрету са њим. Он им је обавезно доносио бомбоне. Време у коме је он живео било је веома тешко, а српски народ је прошао кроз многе своје фазе. Најгоре је, ипак, било у време комунизма када су деца из њиховог комшилука, видевши патријарха, хватала се за дугме и говорила: „баксуз". Снежана, као дете које је много волело свога деду, није могла да схвати како је могуће да је баксуз неко ко деци доноси бомбоне. „Одговарао нам је кроз анегдоте, приче, кинеске бајке, житија светих, тумачења. Највише је волео роман „Јадници" Виктора Игоа и често је причао о Жаку Валжану и Козет. Сви ти разговори су, у ствари, били поуке кроз причу, никада никога није критиковао ни директно поучавао, све је било кроз неку анегдоту, смех, лепо расположење", истакла је госпођа Снежана. Она је још говорила о његовој скромности, духовитости, радости, смирености, стрпљењу у његовим последњим данима живота на ВМА. „Увек би ме дочекивао са „Бог те благословио„ и, када пођем, увек ме благословио, што ми је много значило. Говорио је да болестан човек не може бити срећан , али може бити смирен. Ниједног тренутка се није осећало да је нестрпљив. Он је то носио као Божју вољу, као што је подносио и све остало"

Архимандрит Јован је веома исцрпно говорио о свом дугогодишњем познанству са Патријархом Павлом од времена из манастира Вујан, преко манастира Раче, где су заједно били у братсву, до његовог избора за епископа рашко-призренског, када му је првих година боравка на Косову и Метохији био на испомоћи. Отац Јован је навео велики број анегдота из живота Његове Светости. Говорио је о његовој строгости, како према себи тако и према другима, о спремности да цео живот учи и сазнаје и да прихвати нешто ново, па макар му ту истину и дете саопштило. Било је речи и о његовом односу према храни, за коју је говорио да је дар Божији и није давао да се баца. Најтежи период Његовог живота је вероватно био боравак на Косову и Метохији када је непрестано трпео понижавања од једног дела шиптарског становништва међу којима је веома често било и омладине. Он је то све трпељиво подносио без мржње према било коме. Колико је поштовање имао у свом народу најбољи је показатељ његова сахрана на коју се спонтано окупило преко пола милиона људи у највећем миру и духовној радости.

Извор: Епархија ваљевска