"Крка" бр. 36 - часопис Епархије далматинске

Садржај: Кад нас грде благосиљамо; Атос-географски положај, биљни и животињски свет; О духовном рату; Интервју са Епископом далматинским Г. Фотијем; Књига о логору Јасеновац; Вијести из Епархије.

Издвајамо из садржаја: Беседа на Светог Андреја Првозваног

Митрополит пергамски Јован: Кад нас гдре благосиљамо

"Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем.
Молим вас, дакле, угледајте се на мене".

Ове речи Апостола Павла изабрала је наша света Црква како би се у Евхаристијском сабрању и светлом празновању почаствовао: Андреј који је, према Василију Селевкијском, "апостолског мужества истоимени, први који је Господа надписао себи за учитеља, Апостолског хора почетак".

Ове апостолске речи су оно најприкладније што свештени Амвон (проповедаоница) Мајке Цркве има да истакне за побожно размишљање и духовну корист на данашњи знаменити празник свештене успомене утемељивача ове Апостолске и Првопрестолне Православне цркве. Јер, ове речи сажимају природу и карактер Цркве уопште, а данашњем Евхаристијском сабрању приличе сасвим посебно.

Свјатјејши Владико,
Часни хоре Јерераха,
и остали поштовани представници најсветијих Православних Цркава,
Најчаснији представници Старешине Рима,
Благочестива црквена пуноћо,

Ако свакој Божанственој Литургији простор и време губе своје својство раздељивања и постају носиоци заједнице живих и усопших, оних близу и оних далеко, Помесне и Васељенске Цркве, историје и есхатона, онда се у данашњој Божанској Литургији ово збива на јединствен начин. Прошлост постаје данашњост благодарећи уотаџбињењу овде свештених моштију двају од најзнаменитијих незаборавних Првостојатеља овог најсветијег Трона: Григорија Богослова и Јована Златоуста. Овај Град постаје данас васељена, захваљујући присуству представника помесних најсветијих Православних Цркава. А садашњост постаје данас ишчекивање будућности, нада и молитва за сједињење свију. Ваистину велики је и историјски је и богодани је овај дан! Данас духовни родитељ ове Цркве, Андреј Апостол, који мислено предводи празновање, заједно са Григоријем Богословом и Јованом Златоустом, радује се, и обраћајући нам се речима Апостола Павла, подсећа и поучава: "Јер вас у Христу Исусу ја родих Јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене" (1. Кор. 4, 15).

Али шта значи да нас је Апостол "родио у Христу Исусу Јеванђељем", браћо, дубљи смисао ових речи?

Најпре, запазимо да Апостол јасно разликује улогу "педагога" од улоге "оца" и родитеља: "Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца" (1. Кор. 4, 15). Апостол није просто учитељ, и Јеванђеље није само откривење високих истина. То је поглавито једно "рођење", другачије од оног које дају природни и биолошки очеви. Јер, док природни очеви рађају смртна бића, Јеванђеље, као радосна вест о победи над смрћу, рађа преко Апостола људе који су искупљени од смрти, васкрснути у Васкрслом Христу.

Апостоли се, према томе, не задовољавају проповеђу Јеванђеља, него оснивају Цркве, подижу жртвенике, како би се свршавала Божанска Евхаристија, тај "лек бесмртности", према Светом Игњатију Антиохијском, кроз коју људи предокушају победу над смрћу. Шта више, они постављају Епископе, Предстојатеље Божанске Евхаристије, преко којих се до краја века наставља апостолско очинство и прејемство као искупљење времена од пропадљивости и смрти.

Због тога и у Великој Цркви, чији први жртвеник подиже Андреј Првозвани, кроз перипетије историје свештенодејсвује се тајна нашега рођења у живот који је искупљен од смрти. "Шта је, дакле, у коначној анализи, пита се блажени Јерарх Трона, шта је спомен Апостола Андреја, шта је ова слава Трона? То је, одговара он, сведочење. Сведочанство да Бог живи у историји и да наџивљава историју".

Ето, дакле, шта данас прославља овај Трон. Прославља парадокс свог опстајања упркос таласањима историје. Прославља своје непрекинуто трајање кроз Апостолско прејемство. Прославља чињеницу да, благодаћу и милошћу Господњом, не само да је сачувао своје Апостолско прејемство, него је верно очувао и онај подстицај Апостола: "Молим вас, дакле, угледајте се на мене". Али, на који начин то бива?

Као прво, кроз верност овога Трона Јеванђељу. Недремљиви чувар "једном за свагда предате вере светима", овај Трон је сачувао аутентично православно учење, које су нам у завештање дали Васељенски Сабори и Оци Цркве. Свезлатна уста Јована Златоуста и пастирска труба Григорија Богослова, нису престали да одзвањају кроз векове у овој Цркви. Ка њој су Помесне Цркве хитале у тешким временима, како би се увериле да остају утврђене у вери својих Отаца.

Друго, овај Трон је постао подражавалац Апостола, не само зато што су га они родили, него зато што је и он, као и они, родио друге Цркве "у Христу Исусу Јеванђељем". За овај Трон је похвала у Господу да је био Мајка многим Црквама, чије жртвенике он подиже и којима може у смерности али и смелости да понови ону реч: "Ја вас родих". Јер многе Цркве које су већ одрасле и, на радост свију, а посебно овога Трона, узвеличале се, примиле су од њега не само Јеванђеље и православну веру, него и сами начин служења Истинитом Богу.

Ипак, "хвалити се не користи" Мајци Цркви, сем једино у немоћима њеним. Могуће је да најаутентичнији доказ апостоличности данас славећег Трона није у ономе што смо малочас набројали. Он се пре налази у ономе што у данашњем апостолском одломку претходи речима: "Ја вас родих". Реч је о дирљивим речима Павла Коринћанима, које смо тек чули и намеће се да их поново чујемо:

"Ми (Апостоли) смо слаби, а ви (Коринћани) јаки. Ви сте славни, а ми презрени". Но и поред тога, "кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне трпимо, кад хуле на нас, молимо" (1. Кор. 4, 10.12). А све то зато што, као што пише исти Апостол у Другој посланици истим адресатима, ми Апостоли ходимо "кроз славу и презир, кроз грдњу и похвалу ... као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују" (2. Кор. 6, 8-10).

Ево, дакле, најуверљивијег доказа Апостолства овога Трона. Које од горе наведених речи не би могле да се примене на њега! Које од њих не би могао да изговори овај Трон и данас, као и кроз претходне векове! Уколико постоји Апостолско прејемство "у заједници страдања" Христа и Апостола, "дођи и види" их у Цркви Андреја Првозванога. Ако постоји сила која се "у немоћи савршава"; ако постоји благо у "земљаним судовима", метни прст свој овде, да га додирнеш на историјском телу Трона који слави.

Свјатјејши Владико, драга браћо,

Повратак светих моштију двају најзнаменитијих Светих Патријараха овога Трона представља веома значајан историјски догађај. Не само зато што се ове свете мошти, однете како су однете, враћају на домаће место после осам векова, него и зато што оне преносе многе и врло значајне поруке из прошлости у садашњост ради будућности. Чујмо са пажњом шта ове свештене мошти говоре Цркви.

Када је Григорије Богослов позван умољаван да напусти свој спокојан живот, који је одабрао у исавријској Селевкији, и да дође у овај Град (Цариград), овдашња Православна Црква се под притиском аријанских царева била толико смањила да је представљала малену и бројчано незнатну мањину, надомак ишчезнућа. Свети Григорије, не могући да служи у саборном храму своје катедре, претворио је у храм скромну кућу неког свога сродника, и дао му име Анастасија (Васкрсење), као символ Васкрсења. И уистину је дошло Васкрсење. Али на који начин? Као прво, са непоколебљивим апостолским уверењем да историјом не управља коначно човек, него Бог. А као друго, снагом теологије (богословља). Да, ова Црква је у оном преломном моменту своје историје преживела једино захваљујући чувеним теолошким беседама Григорија у скромном храму Васкрсења. Теологија је снага Цркве изнад сваке друге моћи, дипломатске или економске.

Међутим, и Јован Златоусти, који је међу нама телесно присутан, тешећи и учећи, обраћа се, као некада, "саблажњенима услед недаћа које су се догодиле", те говори и нама. Невоље и тешкоће не треба да колебају нашу веру у љубав Божију и у будућност. "Имаш Учитеља, пише, детољубивијег од оца и душебрижнијег од мајке... Необјашњива је Божија Промисао, и несхватљиво његово старање, нераскидива доброта и неистраживо човекољубље". Као велики пак тумач Тајне Цркве, долази данас да нас подсети како за њу ништа није тако опасно као њене поделе: "Ништа не гневи Бога колико поделе Цркве". Они који спокојно живе и не бдију нити делају за јединство Цркве, увек ће бити под прекором ових речи оца Златоустога.

Драга браћо,

Када је године 438. по Христу посвећени ученик Свештенога Златоуста, Прокло, као Архиепископ овдашње Цркве обавио пренос свештених моштију Светога Оца, Црква је била дубоко подељена. Један део поштовалаца Златоуста, познати као "Јовановци", одбијаху да признају његове наследнике на Трону, док је Римска Црква била прекинула општење са Патријаршијама: Константинопољском, Александријском и Антиохијском, због тога што су из Диптиха избрисале (име) Светог Златоуста. И док је општење између ових Патријаршија са Црквом Рима васпостављено поновним уписивањем Златоустовог имена у Диптихе, раскол пак Јовановаца је наставио да траје. Престао је тек онда, карактеристично бележи историја, када су свештене мошти Златоуста пренете у Константинопољ.

Ако је тако велики и потресан за оно доба био делатни утицај преноса светих моштију Светог Златоуста за јединство Цркве, имамо право, ако ништа друго, да се помолимо да и данашњи њихов пренос у катедру Светитеља допринесе превазилажењу поделе, која током једног хиљадугодишта исцрпљује Цркву. Пут је извесно дуг и тешко проходан, али "нада не посрамљује". Гест старе Римске Цркве и њенога Епископа представља корак ка исправном и жељеном правцу.

Свјатјејши Владико,

На завршетку Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас савршава пред очима историје. Твоја одлука и иницијатива да се затражи повратак свештених моштију двојице Твојих Светих Претходника на место њихове Катедре, која је наишла на пажљив пријем у ушима Епископа Рима, уклапа се у читав низ делатности Твога патријарховања, преко којих се подстиче мир и помирење. Повратак свештених моштију двојице великих Отаца и Учитеља, не само Истока него и Запада, биће свагда подсетник на дуг свију да у љубави и истини подстичу јединство Цркве Христове. А њихово присуство у Граду Твоје катедре служиће као извор освећења, снаге и наде за Твоју паству, али и за све оне који овде долазе да изразе своје поштовање према Цркви, коју је родио Андреј Првозвани и коју су својом мудрошћу напасали Григорије Богослов и Јован Златоуст.

Нека посредничке молитве ка Богу Првозванога међу Апостолима и ових двају великих Јерараха и Учитеља штите и укрепљују овај Свештени Трон на добро васцеле Цркве и свих људи. Амин.

30. новембар 2004, приликом повратка моштију Светитеља Григорија Богослова и Јована Златоустог

Извор: Епархија далматинска