Четрдесет година пастирске службе проте Милана Пејића

У петак, 10. фебруара 2017. године, са представницима градских власти Хановера, гостима домаћим и страним, и представницима других конфесија, пригодно је обележена 40-годишњица парохијске службе протојереја ставрофора Милана Пејића, старешине храма Светог Саве у Хановеру.

У суботу, 11. фебруара 2017. године, прота Милан је одслужио кратко благодарење Господу за сва изобилна блага којима нас обасипа Господ Бог наш.  После чина благодарења у црквеној сали парохијани су приредили програм који је и за самог ставрофорног проту био изненађење.

Из срца су његова чељад казивала о његовој свештеничкој служби кроз историју ове парохије и цркве (дугогодишњи председник Црквеног одбора Зоран Величковић), док су о личности и раду проте Милана казивали гђа Бранкица  От, која је истакла да је свако добио своје место у Цркви и да активно учествује у животу  Цркве; уважена др Теодоровић је казивала о Српском лекарском друштву у Немачкој, настало на Врбицу 1978. у Хановеру на  иницијативу проте Милана Пејића, и о еснафској слави Светих врача Козме и Дамјана 1978. г. Дугогодишњи појац за певницом г. Лазо Радујковић је само један од оних који су дошли у цркву и у њој живе деценијама; казивао је управо о томе како мајка Црква пригрли своја чеда заједно са свештеником Миланом.

„У овом часу када се молимо и славимо, са нама славе сви, слави цела Црква...“ каже отац Милан Пејић и додаје: “Све што је овде изграђено, не би било значајно да нема праве Живе Цркве...“ Данас жива Црква броји преко стотинак деце који су редовни на богослужењима, у српској школи, уче српски језик, похађају веронауку, певање, уче се традиционалним играма.

Била је ово и прилика да се сетимо претходних свештенослужитеља на Њиви Господњој,  добротвора, приложника, представника  градских власти у Хановеру, као и представника других конфесија који су имали разумевање за потребе Цркве.
Суботње вече прославе ове значајне годишњице оца Милана Пејића можемо назвати и Вече парохијана, јер су они били носиоци програма, аутори, извођачи, све су осмислили и произнели ону љубав коју су добили у храму Светог Саве са својим парохом.

Уживало се у драмској причи „Две прије“, коју је осмислила учитељица српског језика Свјетлана Бојић, а деца, глумци: Ленка Србиновски, Лејла Џамић, Михајло Динић, Матеја Јоцић, Ана Марија Тривић и Мина Милосављевић одушевили су све присутне.

Омладинска група од 6. до 10. разреда и омладинци 11, 12. и 13. разреда заједно су одржали мини-концерт популарних забавних песама, а све је осмислила и дириговала хоровођа у цркви Светог Саве, која предаје и музику и певање, гђа Јелена Агбаба Милосављевић.

Давне 1977. са супругом Иванком, а уз помоћ Крсте Тодоровића, прота Милан Пејић је основао прву дечју црквену фолклорну групу у Хановеру, која окупља младе и наступа до данас не само у Хановеру, него и широм Европе. Све што је некад давно започето, данас живи и има пред собом будућност да траје - утврдило се наступом фолклорне групе  која је приказала своје умеће кроз сплет игара и народних кола. Оркестар Душана Јовановића из Берлина је парохијанима приредио посебно музичко вече у оквиру прославе четрдесетогодишњег пастирског рада оца Милана. Приложника је било много, а прикупљени прилог отац Милан Пејић ће предати Народној кухињи у Хановеру, која је екуменска заједничка црквена кухиња, кроз коју дневно прође три стотине људи који немају другу могућност да се прехране.
Беографија проте Милана Пејића

Протојереј-ставрофор Милан Пејић, рођен 22. јуна 1953. у Бачком Петровом Селу, завршио је достославну Карловачку богословију 1973. године као клирик Епархије бачке. Од 1969. године проводио је школске распусте код родитеља у Немачкој, прво у Солингену, потом у Хилдену код Диселдорфа. Редовно је посећивао богослужења у диселдорофском храму Светог оца Николаја и помагао у парохијском раду проти Добривоју Ћилерџићу. Од 1974.- до1975. студирао је теологију на Универзитету у Бону, а веронауку је предавао српској деци у Келну (1973-1975) и Оснабрику (1975-1976).

Рукоположен је 12. децембра 1976. године од стране тадашњег Епископа западноевропског Лаврентија у чин ђакона у храму Светог оца Николаја у Диследорф-Вестерну, а 26. децембра исте године у чин презвитера у храму Светог Саве у Хановеру, где је био постављен за привременог пароха парохије хановерске која се тада протезала од Фулде до Куксхафена и од Миндена до Волфсбурга.
Од 1977. до1980. богослужио је у Хановеру, Бремену, Куксхафену и Брауншвајгу. Основао је нова богослужбена места  у Фердену, Хилдесхајму, Хамелну, Залцгитеру, Бад Харцбургу, Нортхајму, Гетингену и Каселу.

Од 1981. г. богослужи сваке недеље и празником искључиво у храму Светог Саве у Хановеру. Од 1988. г. иницира оснивање грађевинског фонда и покреће акцију прикупљања прилога за градњу храам Светог Саве и Светосавског центра у Хановеру. За кратко време, са грађевинским одбором презентира планове архитекте др Предрага Ристића за будући центар, а 1991. купује грађевински плац заједно са Грчком црквеном општином у хановерској четврти Лист. Исте године у септембру месецу извршен је чин освећења земљишта и постављања крста, а 2. маја 1993. полагање камена темељца; већ 1. новембра исте године почели су радови на изградњи прве српске цркве у Хановеру.

У новембру 1993. године Васељенски Патријарх Вартоломеј благосиља почетак радова на градњи оба храма. На Ваведење 1993. Епископ Константин освећује темеље, 7. маја 1994. полаже повељу у темеље храма; 3. октобра 1994. постављен  је крст на куполу храма. Дана 10. маја 1995. после малог освећења које је извршио садашњи Патријарх српски  Иринеј, тада Епископ нишки, служена је прва Литургија. У периоду од 1997. до 2000. иконописци Даница и Милосав Младеновић живопишу храм. Лета Господњег 2000, 1. јуна, Патријарх српски Павле осветио је храм и служио Свету архијерејску Литургију.

Године 1992. оснива хор „Свети Симеон Мироточиви“ којим од оснивања диригује Кристина Шибеник, а од 2002. године диригент је Јелена Агбаба Милосављевић.
На епархијском нивоу протојереј-ставрофор Милан Пејић био је на разним дужностима,  а на свеправославном нивоу не само у Хановеору него и у околини, већ и на нивоу Немачке видно је његово ангажовање. Од 1977. године члан је радне групе Свети Василије Велики за дијалог православних са римокатолицима, из које ће касније проистећи стални дијалог православних свештеника са римокатоличким свештеницима и теолозима Северне Немачке.

Од самог оснивања је члан  делегат Епархије средњоевропске у Комисији православне цркве КОКиД у Немачкој у оквиру које иницира увођење православне веронауке као обавезног предмета у свим школама Доње Саксоније. Координатор је за православну веронауку до 2016. г. у Доњој Саксонији. Учествовао је у многим екуменским заседањима и конференцијама у Немачкој и у иностранству.
У браку је са супругом  Иванком (Танасић) од 1975. има троје деце и деветоро унучади.

З. Зец